Jesi li ti normalan ?

 

Jesi li ti normalan?


Javni biografski zapisi ne beleže, tako da ostaje samo ubeđenje da su i oni bili presretani ovakvim upitom :

                                         

                                       
 

Ovaj, u nešto modernija vremena, tako čest upit ide skupa sa konstatacijama i imperativima – Ti nisi normalan! To je nenormalno! Unormali se! Dođi da te mi unormalimo! Ne pravi se pametan, nego se ponašaj normalno! Budi i ti kao sav normalan svet!

Šta je u ovom pitanju upitno, odnosno, šta se ovakvim zahtevima postavlja?
Šta, u konačnom, znači to – biti normalan?

U novija vremena, izvesne grupe psihologa razvile su koncept „normalnosti“ kao, pre svega, izraza mentalnog zdravlja i svojevrsne izbalansiranosti i uravnoteženosti. O kakvom se balansu radi, pomaže nam manir racionalne refleksije koja se ne libi skiciranja misli, naprotiv. Dakle:


Kao što se vidi, onaj „normalan“ balansira između dve krajnosti – debila i genija, koje su ovde jasno predstavljene kao vrednosno jednodimenzionalni polovi onoga krajnje negativnog i, nasuprot njemu, krajnje pozitivnog. Naš se „normalan“ tako pokazuje kao sredina, ali sredina između negativnog i pozitivnog – što će reći osrednjost, prosek, „konfekcijski tip“, „nit luk jeo, nit luk mirisao“ , normiran, propisan, ukalupljen, ... . Gore navedene konstatacije i imperativi, sada se listom mogu prevesti sa – Ti nisi običan! To je izuzetno! Uklopi se! Dođi da te mi poklopimo! Ne pravi se pametan, nego se ponašaj kako se od tebe očekuje! Budi i ti kao većina!
A onaj vodeći upit sada je čitljiv kao – Jesi li ti prosečan?
I ovde se priča ne završava; jednom slikama probuđeno oduševljenje predstavno-razumske svesti ostrašćeno se baca na ono što je samo pred sebe stavilo: šta se može učiniti sa ovom linijom? Šta ako naš temeljni interes – onog „normalnog“ – fiksiramo, a suprotne polove, početnu i krajnju tačku ove duži, savijemo u kružnicu? I gle:

 

Debil i genije padaju u istu tačku?!!! O otkrića! O njihovog oduševljenja! Debil i genije su isto! ......... Da, debil i genije su isto iz ugla ovakvog nerazlikovno osrednjeg „normalnog“, koji podjednako ne razume niti jednog, niti drugog.  

Je li tome zaista tako? Da li su ovi mediokritetski zahtevi zapravo latentni izraz i čuvenog antičkog određenja vrline kao „zlatne sredine“?
Odgovor valja potražiti na izvoru, dakle, u antičkoj civilizaciji supstancijalnosti i njenom vrhuncu – Aristotelu.

„Ničeg previše“ – opšti je zahtev antičkog sveta za anticipacijom stanovišta mere, posebno u sferi praktičkog. Razlikujući najpre trojakost znanja na – 1) teorijsko, 2) praktičko i 3) pojetičko, a budući se „isto istim spoznaje“, odn. priroda znanja zavisi od prirode samih predmeta spoznaje, Aristotel praktičko znanje (pravo, moral, ekonomiju i politiku) određuje kao znanje o praktičkim stvarima, odnosno o onome što može biti i drugačije, što može biti i ne biti, a što ima imanentnu (unutrašnju) svrhu. Stvari koje mogu biti ovakve ili onakve i koje pri tome nisu nužne, jesu zapravo stvari izbora i odlučivanja, pa je spoznajna moć kojom se na istinit način dolazi do istine praktičkih stvari – PHRONESYS (grč. φρονήσις) – tj. razboritost.
Vrlina (grč. α̉ρετή), mora dalje po Aristotelu biti jedno od: čulnosti, sposobnosti, ili stanja; kod čulnosti nema volje, nema slobode (strah, bes, ...), čulnost je van izbora; sposobnosti (umeće ili talenat za neko umeće) jesu po prirodi, dakle ni one nisu stvar izbora; prema tome, vrlina je stanje. To je stanje EUDAIMONIE (koja se često prevodi sa sreća ili blaženstvo; za blaženstvo Aristotel već ima MAKARIOS, a sreća je neadekvatna jer upućuje na spoljašnje stanje; ovde se doslovno radi o saglasju sa duhom – osnovnim stavom, načelom – polisa, odn. za Aristotela Eudaimonia je praktičko dobro, dobro po sebi, svrha svih delatnosti).
Osnovno svojstvo te i takve vrline je težiti sredini! Samo, to više nije ona jednodimenzionalna osrednjost, ne dakle aritmetička, spoljašnja sredina (ne bitisati između negativnog i pozitivnog, rđavog i dobrog – ona je upravo ono najbolje, najviša vrednost, ono najizvrsnije). Sredina je ovde ontološki pre svojih ekstrema.
I kako je gore „oslikana“ predstava normalnosti, evo i pokušaja slikovitog prikaza Aristotelovog stava na primeru vrline hrabrosti (koliko je to moguće, a da se ostane pri samoj stvari):

 

Jasno je da ovde ekstremi ne predstavljaju nikakvu razdeobu na negativno i pozitivno, već su sa vrednosnog stanovišta istog ranga, tj. oba su rđava.
Sredina je ovde ono što je nepokretno, a što pokreće nas na način težnje, žudnje; mi smo u ekstremima; kada odlučujemo, mi težimo sredini, onom nepokretnom.
Na samom početku „Nikomahove etike“, Aristotel govori da se u stvarima koje mogu biti i drugačije postavlja ono što pokreće te stvari – a to je dobro. Budući je kod Aristotela bog (mišljenje mišljenja) određen kao NEPOKRETNI POKRETAČ, tako je i kod dobra kao svrhe – to je praktički bog, svrha svih svrha kojoj sve teži.
Tako, povodom Aristotela, možemo pročitati kod Joachima Rittera: „Die erste Ursache der ewigen Bewegung muß selbst unbewegt sein, außerräumlich, immateriell, reine Wirklichkeit (Ενεργεια); als Ziel des Streebens und Denkens bewegt sie den Himmel; sie ist selbst das Vollkommenste, nämlich Denken (νους), das stets sich selbst denkend erfaßt und darin selig ist: dies ist Gott.“
( „Prvi uzrok večnog kretanja mora sam biti nepokrenut, vanprostoran, nematerijalan, čista zbiljnost; kao svrha težnji i mišljenja on pokreće nebo; on je sam najsavršenije, naime mišljenje, stalno sebe samog misleći shvata i u tome je blažen: to je bog.“ – sl.prev.)

„Stoga je naporno biti valjan ... „ (to je težnja, trud, sfera trebanja – a ne prirodno stanje svesti) „ ... jer uživanjem ne prosuđujemo nepodmićeni ...“

Najzad, na kraju ovog kratkog prikaza, možemo samo ponoviti početni upit, samo sada pod, nadam se, jačim svetlom. Dakle,

Jesi li ti normalan ?

 

 


Powered by blog.co.yu

Free Counter
Free Counter