Saznah malopre da je danas, 15.10.2008., Blog Action Day 2008. A saznah i da je to dan kada se hiljade blogera ujedinjuje u pisanju i raspravi o jednoj temi kako bi se podigla svest o toj temi u svetu, inicirale akcije i uzdrmao web. Ovogodišnja tema je – SIROMAŠTVO (Poverty).

Tako odlučih da dam svoj skromni doprinos jednim kraćim postom.

Tema je već sama po sebi kompleksna i nadasve provokativna. 
Zadržaću se ovde kraće samo na jednom aspektu oko koga se, po mom sudu, lome koplja savremenog svetskog duha grčeći se u pokušajima razrešenja unutrašnje kolizije moderne civilizacije subjektivnosti.
U najkraćem, istorijski put samorazvitka svesti o subjektivnoj slobodi vrhuni u velikoj francuskoj revoluciji (i njenom “pounutrenju” u liku nemačke klasične filozofije), gde konačno do svesti dolazi sloboda svakoga (prevazilazeći orijentalni stav o samo jednom slobodnom, helenističko-rimski robovlasnički princip gde su neki slobodni, a koji svoj koncept posebne slobode i prava prenosi u feudalno društvo).
Po Jean Jacques Rousseau-u, sloboda = jednakost – “Čovek se rađa slobodan, ali je uvek u okovima” (što znači, čovek se rađa jednak, a uvek je u nejednakostima). U čemu se ogleda ta jednakost? Jednaki smo, naravno, u pravima, ili, po Rousseau-u (čime se utemeljuje građansko društvo) – Svi su jednaki zato što svi MOGU da budu vlasnici! Svi smo dakle jednaki u pravima (ili, ako se hoće, šansama), a sve ostalo (način i intenzitet njihovog ostvarenja, kao i svaka spoljašnjost) sfera je realnih razlika.
Nema više razdeobe na slobodne i neslobodne (robove), na raznorazna plemstva i one obespravljene (giljotina je surovo dokazala da je svaka krv crvena). Ali ona pomenuta unutrašnja kolizija koja razjeda građanski svet jeste nerazrešena podvojenost na bogate i siromašne. I pri tome, naravno, bogati su oni koji, po izvesnom automatizmu, sami sebi pripisuju viša prava, urušavajući time sam koncept slobode kao opšte volje. U ovom je, kako rekoh, najdublja unutrašnja kolizija modernog sveta, čije bi prevazilaženje vodilo ustanovljenju neke sasvim nove epohe (sva stremljenja od druge polovine 19. veka kreću se u pravcu ove emancipacije; Marxov koncept komunističkog društva, recimo, u svojoj suštini je upravo pokušaj razrešenja ove unutrašnje kolizije – izvor bogatstva viđen je u vlasništvu nad sredstvima za proizvodnju, eliminacijom prava vlasništva mislilo se razrešiti raslojavanje na bogate i siromašne – neuspeli pokušaj, jednakost je tražena u spoljašnjosti).

Najzad, da se osvrnemo i na same sebe, svoje kratko pamćenje i surova, ne tako davna, iskustva opšte bede i siromaštva, držeći njihove uzroke pred široko otvorenim očima, bar danas.
Onim mlađima – da bezbolnije nauče na tuđem iskustvu;
“Nešto starijima” – mučno podsećanje – DA SE NIKAD NE ZABORAVI!