ECCE HOMO - blog za sve i ni za koga

Stare i nove tablice

Filozofska ONLINE čitanka (prilozi nastavi filozofije) — Autor patos @ 14:25

Prvo postavljanje

- „Ja sam Gospod Bog tvoj, ..., nemoj imati drugih Bogova uza me.
- Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje.
- Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega;
- Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ.
- Poštuj oca svojega i mater svoju, da ti se produlje dani na zemlji, koju ti da Gospod Bog tvoj.
- Ne ubij.
- Ne čini preljube.
- Ne kradi.
- Ne svjedoči lažno na bližnjega svojega.
- Ne poželi kuće bližnjega svojega, ne poželi žene bližnjega svojega, ni sluge njegova, ni sluškinje njegove, ni vola njegova, ni magarca njegova, niti išta što je bližnjega tvojega.“
(2. Mojsijeva, 20.2-17)

Dodatak

- „Oko za oko, zub za zub, ruku za ruku, nogu za nogu,
Užeg za užeg, ranu za ranu, modricu za modricu.“
(2. Mojsijeva, 21.24-25)

Revizija

- „Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nijesam došao da pokvarim, nego da ispunim. ...
- Čuli ste kako je kazano starima: ne ubij; jer ko ubije, biće kriv sudu.
A ja vam kažem da će svaki koji se gnjevi na brata svojega ni za što, biti kriv sudu; a ako li ko reče bratu svojemu: raka! biće kriv skupštini; a ko reče: budalo! biće kriv paklu ognjenom. ...
Čuli ste kako je kazano starima: ne čini preljube.
A ja vam kažem da svaki koji pogleda na ženu sa željom, već je učinio preljubu u srcu svojemu.
A ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe: jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojijeh negoli sve tijelo tvoje da bude bačeno u pakao.
I ako te desna ruka tvoja sablažnjava, otsijeci je i baci od sebe: jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojijeh negoli sve tijelo tvoje da bude bačeno u pakao. ...
Još ste čuli kako je kazano starima: ne kuni se krivo, a ispuni što si se Gospodu zakleo.
A ja vam kažem: ne kunite se nikako: ni nebom, jer je prijestol Božij;
Ni zemljom, jer je podnožje nogama njegovijem; ni Jerusalimom, jer je grad velikoga cara.
Ni glavom svojom ne kuni se, jer ne možeš ni dlake jedne bijele ili crne učiniti.
Dakle neka bude vaša riječ: da,da; ne, ne; a što je više od ovoga, oda zla je.
Čuli ste da je kazano: oko za oko, i zub za zub.
A ja vam kažem da se ne branite oda zla, nego ako te ko udari po desnome tvom obrazu, obrni mu i drugi;
I koji hoće da se sudi s tobom i košulju tvoju da uzme, podaj mu i haljinu.
I ako te potjera ko jedan sahat, idi s njime dva.
Koji ište u tebe, podaj mu; i koji hoće da mu uzajmiš, ne odreci mu.
Čuli ste da je kazano: ljubi bližnjega svojega, i mrzi na neprijatelja svojega.
A ja vam kažem: ljubite neprijatelje svoje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji na vas mrze i molite se Bogu za one koji vas gone;“
(Matej, 5.17-44)

Jedno odlučno prevazilaženje

„Mnogih je plemenitih potrebno, naime, i različitih plemenitih da bi bilo plemstva! Ili, kao što sam nekad kazao u poređenju: „Upravo to je božanstvenost što ima bogova, a ne boga!“

„Čuo sam kako pobožni onostranci govore ove izreke svojoj savesti; i doista, bez zle namere i lukavstva – iako na svetu nema ničeg lukavijeg ni zlonamernijeg.
„Ta pusti neka svet bude kakav jeste! Nemoj ni prst dizati protiv toga!“
„Neka ko god hoće davi i kolje i seče i guli ljude: nemoj protiv toga dizati prst! Zbog toga će još naučiti da se odriču sveta.“
„A tvoj sopstveni um – njega sam prigušuj i davi; jer to je um od ovoga sveta – zbog toga ćeš sam naučiti da se odrekneš sveta“! –
Slomite, slomite mi, o, braćo moja, ove stare tablice pobožnjaka! Raspršite mi izreke klevetnika sveta!“

„“Ko mnogo nauči, oduči se od svake žestoke žudnje“ – to danas šapuću jedni drugima na svim mračnim ulicama.
„Mudrost zamara, ništa se ne isplati; ne treba da žudiš!“ – ovu novu tablicu sam zatekao kako visi čak i na tržnicama.
Slomite mi, o, braćo moja, slomite mi i ovu novu tablicu! Okačili su je umorni od sveta i propovednici smrti, a i tamničari: jer vidite, to je takođe propoved za ropstvo!...
Htenje oslobađa: jer htenje je stvaranje: tako ja učim. I samo za stvaranje treba da učite!

„“Čemu živeti? Sve je taština! Živeti – to je mlatiti praznu slamu; živeti – to je sažeći se a ipak se ne zagrejati.“ –
Ovakvo starinsko brbljanje još važi kao „mudrost“; jer staro je i miriše na ustojalo, pa ga zato više cene. I memla podaruje plemstvo. – ...
Takvi sedaju za sto i ništa ne donose sa sobom, čak ni valjanu glad: - pa onda hule „sve je taština!“.
Ali dobro jesti i piti, o, braćo moja, zaista nije tašta veština! Slomite, slomite mi tablice nikada veselih!“

„Ovako iziskuje moja velika lkjubav prema najdaljima: ne štedi svoga bližnjeg! Čovek je nešto što se mora prevazići.“

„Oh, braćo moja, jesam li ja svirep? Ali ja kažem: što pada, to treba još i gurnuti!“

„Na svojoj deci treba da popravite što ste deca svojih otaca: sve što je prošlo treba tako da iskupite!“

„“Ne pljačkaj! Ne ubij!“ – takve reči su nekad označavane svetima; pred njima su prigibali kolena i glave i izuvali cipele.
Ali ja vas pitam: gde su ikad na svetu postojali bolji pljačkaši i ubice no što su bile takve svete reči?
Zar u celom životu nema – pljačkanja i ubijanja? Pa kad su se takve reči nazivale svetima, zar time nije – ubijana sama istina?
Ili je to bila propoved smrti da se svetim nazove ono što svem životu protivreči i odvraća od njega? – Oh, braćo moja, slomite mi, slomite mi stare tablice!“
(F. Nietzsche, „Tako je govorio Zaratustra“, O starim i novim tablicama)

„Pogledaj te dobre i pravedne! Koga oni najviše mrze? Onoga ko lomi njihove tablice vrednosti, kršioca, prekršioca: - a to je onaj koji stvara.
Pogledaj vernike svih vera! Koga oni najviše mrze? Onoga ko lomi njihove tablice vrednosti, kršioca, prekršioca: a to je onaj koji stvara.“

„Ne treba da budem pastir, niti grobar. Čak neću ni da govorim ponovo s narodom; poslednji put sam govorio mrtvacu.“
(F. Nietzsche, „Tako je govorio Zaratustra“, Zaratustrin predgovor)

„Bolesnici i samrtnici su prezirali telo i Zemlju i izmislili su nebesnost i spasilačke kapljice krvi: ali čak i te slatke i mutne otrove uzimali su od tela i Zemlje!“
(F. Nietzsche, „Tako je govorio Zaratustra“, O onostrancima)

„Ali patim i patio sam s njima: oni su za mene zatočenici i obeleženi. Onaj koga nazivaju spasiocem okovao ih je u lance: - u lance lažnih vrednosti i suludih reči! Ah, kamo da ih neko spase njihovog spasioca! ...
Oh, pogledajte samo kolibe koje su posagradili ti sveštenici! Crkvama nazivaju oni svoje pećine što slatko mirišu.
Oh, kakva lažna svetlost, kakav zagušljiv vazduh! Ovde, gde duša ka svojoj visini – ne sme da uzleti!
Nego ovako zapoveda njihova vera: „Na kolenima uz stepenice, grešnici!“
Uistinu, radije ću još gledati bestidnika nego izvinute oči njihova stida i njihove vajne pobožnosti!“
(F. Nietzsche, „Tako je govorio Zaratustra“, O sveštenicima)

„Ja sam antimagarac par excelence i prema tome svetsko-istorijska nakaza – ja sam, na grčkom i ne samo na grčkom antihrist...“
(F. Nietzsche, „Ecce homo“, Zašto ja pišem tako dobre knjige)

23 Komentari | 0 Trekbekovi

"Adam" i "Eva"

Filozofska ONLINE čitanka (prilozi nastavi filozofije) — Autor patos @ 17:43

Judeohrišćanski arhetipovi muškarca i žene
(prilog tumačenju starozavetnog prikaza rodnih razlika)

U kauzalnom propitivanju „šta je starije, kokoška ili jaje“, odn. šta je tu uzrok a šta posledica, razumska refleksija pretpostavlja nužnost prvog uzroka, pa u tom pravcu i preduzima raznorazna traganja.
Po pitanju čoveka samog, odn. njegovog porekla, polazi se tu od jednostavnog uvida da su moj uzrok moji roditelji, njihov uzrok njihovi roditelji, njihov opet njihovi, etc. do u rđavu beskonačnost – ili – do pretpostavke nužnosti prvog uzroka, tj. praroditelja (kao što se vidi i ovde je na delu razumski formalnologički zakon isključenja trećeg, tj. ili A – ili ne-A, odn. ILI ovom traganju nema kraja/početka – ILI je nužna pretpostavka početka u praroditeljima, nema trećeg).
Ostavljajući ovde po strani religijsku predstavu o beskonačnom božanskom biću kao uzroku svega konačnog (zajedno sa njegovim određenjima kao uzroka samoga sebe – CAUSA SUI, - dok je sve drugo posledica njegovog apsolutnog kreacionizma), zadržaćemo se na judeohrišćanskoj predstavi porekla čoveka, tačnije na starozavetnom prikazu praroditelja, i još bliže, na tamošnjem određenju prirode prvog muškarca i prve žene.

Opštepoznato je da judeohrišćanska religija svoje predstavljanje postanja čovekovog daje u istoimenoj 1. knjizi Mojsijevoj. Nakon 5. dana (perioda) stvaranja, sledi 6. u kome se kaže:

„Potom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svijeh životinja što se miču po zemlji.“
(1. Mojsijeva, 1.26)

Apstrahujući ovde od inače plodne eksplikacije božanskog oblika kao specifičnog položaja čoveka u kosmosu, pogledajmo kako dalje teče priča o kreaciji čoveka. Čovek je biće razdvojeno na polove, a najpre nastaje, pretpostavljate – muškarac (važno je napomenuti da ovde, kao i u svakoj kosmogonijskoj slici, redosled rađanja/nastajanja nosi i određeni ontološki primat):

„A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa.
I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku; i ondje namesti čovjeka, kojega stvori.“
(1. Mojsijeva, 2.7-8)
„I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu;
Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš.“
(1. Mojsijeva, 2.16-17)

Dakle, čovek (muškarac, Adam) stvoren je (i onaj početni upit „šta je starije, kokoška ili jaje“ rezultira ovde u šaljivo patrijarhalnom duhu kao – petao!), i pri tom je dobio jasne instrukcije i savete. Sledi stvaranje drugog pola – žene:

„I reče Gospod Bog: nije dobro da je čovjek sam; da mu načinim druga prema njemu.
...
I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mjesto popuni mesom;
I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu.
A Adam reče: sada eto kost od mojih kosti, i tijelo od mojega tijela. Neka joj bude ime čovječica, jer je uzeta od čovjeka.“
(1. Mojsijeva, 2.18, 21-23)

U ovom, religiji svojstvenom, predstavno-razumskom načinu oslikavanja, jasno je, dakle, žena prikazana kao biće nižeg ontološkog ranga. U takvim slikovitim prikazima ono što je prvo predstavlja zapravo prototip svoje vrste (odn. roda), pa se u ovome što sledi može iščitati priroda oba pola (muškog i ženskog) kako ih ta religijska svest nudi. A ono što sledi jeste čuvena 3. glava 1. Mojsijeve, koja nosi naziv :“Prvi grijeh, prokletstvo i prvo obricanje“, :

„Ali zmija bješe lukava mimo sve zvijeri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi: je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu?
A žena reče zmiji: mi jedemo roda sa svakoga drveta u vrtu;
Samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete.
A zmija reče ženi: nećete vi umrijeti;
Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo.
I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi.“
(1. Mojsijeva, 3.1-6)

Najpre, zmija je ovde simbol predstave onoga suprotnog božanskoj dobroti, o čemu recimo govori i Jovan u Novom Zavetu:

„I zbačena bi aždaha velika, stara zmija, koja se zove đavo i sotona, koja vara sav vasioni svijet, i zbačena bi na zemlju, i anđeli njeni zbačeni biše s njom.“
I još,
„I uhvati aždahu, staru zmiju, koja je đavo i sotona, i sveza je na hiljadu godina,“
(Otkrovenje Jovanovo, 12.9, i 20.2)

Drvo spoznaje dobra i zla simboliše, naravno, znanje i transformaciju iz stanja prirodne neskrivljenosti u oblast onog duhovnog i slobodu, tj. krivicu, odgovornost. Naime, život utomljen u prirodu je stanje instinktivnosti i reakcija na spoljašnje nadražaje, stanje bez svesti, odn. mišljenja – pa je tako stanje nužnosti, odsustvo slobode i izbora, stanje prirodne nevinosti i nemogućnosti krivice (npr. vuk ne može biti kriv što je pojeo ovcu; životinja uopšte nije misleće biće, nema znanja a time ni slobodu izbora – što znači da ne može biti ni odgovornosti, tj. krivice). Tek se mišljenjem izlazi iz nerazlikovne prirodnosti, stvari postavljaju u zavadi i stavljaju u kretanje. To je tačka u kojoj priroda postaje svesna sebe same u svojoj biti, sfera slobode (mišljenje, božanski oblik) svojstvena samo jednom biću – čoveku.
A sad ono ključno u prikazu ženske prirode: „đavo“ razgovara sa Evom! Sa ženom, ne sa muškarcem! Ženska polovina je dakle po Bibliji prikazana kao zdravo radoznala, znanja željna polovina čoveka – ženska priroda bi ovde, u svojoj ljubopitljivosti, bila rodno mesto svekolike nauke. Naravno, iz ugla religiozne svesti, ovo najznačajnije postajanje čoveka čovekom (zahvaljujući ženi), prikazano je kao greška, iskonski greh. Autentična radoznalost, čiji je izvor i osnovni pokretač metodska sumnja, koja zahtevajući dokaze postavlja kriterijume izvesne spoznaje i čini princip svekolikog naučnog pojmovnog znanja – ruši zapravo koncept religijskog stanovišta vere i bezupitnog poverenja. U pokušaju da zasnuje „neposredni uvid“ kroz veru, judeohrišćanstvo se od svog začetka svom silinom obrušava na znanje (razum i um, proterujući ovu drugu spoznajnu moć potpuno iz svesti). Vidimo to ovde na primeru Starog Zaveta, a u Novom Zavetu, između ostalog, možemo ovim povodom iščitati:

„Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko;“
(Matej, 5.3, početak Hristove besede na gori)
I još intenzivnije,
„Braćo! čuvajte se da vas ko ne zarobi filozofijom i praznom prijevarom, po kazivanju čovječijemu, po nauci svijeta, a ne po Hristu.“
(Kološanima poslanica, 2.8)

I svemu tome „krivac“ je – žena! Ili, kako Pavle na drugom mestu to isto govori:

„Žena na miru da se uči sa svakom pokornošću.
Ali ženi ne dopuštam da uči niti da vlada mužem, nego da bude mirna.
Jer je Adam najprije sazdan pa onda Eva;
I Adam se ne prevari, a žena prevarivši se postade prestupnica;“
(Timotiju poslanica prva, 2.11-14)

A Adam? Kako je do sada prikazano religiozno predstavljanje muške prirode? Ono biće višeg ranga, onaj prvonastali, potpuno je blažen u svom neznanju; naivan i nevin u odsustvu duhovnosti i svojoj utomljenosti u prirodno; prikazan kao biće sklono pristajanju uz autoritete – dobio je uputstva i naredbu, i toliko o tome, taj se ništa ne pita – vernik kakav se samo poželeti može!
No, ostaje li tome tako, reći će nastavak 3. glave 1. Mojsijeve:

„ Tada im se otvoriše oči, i vidješe da su goli; pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače.
I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi; i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu.
A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: gdje si?
A on reče: čuh glas tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih.
A Bog reče: ko ti kaza da si go? da nijesi jeo s onoga drveta što sam ti zabranio da ne jedeš s njega?“
A onda, krajnje poražavajuće po „muškost“,
„A Adam reče: žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh.“
(1. Mosjijeva, 3.7-12)

Kakav lik?!!!
Onaj koji je imao privilegiju prvenstva u nastajanju, onaj kome se tvorac neposredno obraća i izdaje jasne naredbe, onaj pokorno „poslušan“ – u svojoj se naivnosti i prirodnoj nevinosti pokazuje zapravo kao krajnji „beskičmenjak“! Arhečovek pokazuje se kao – arhetužibaba!
Gde se denu „čojstvo“? Najmanje bi bilo za očekivati da, kad je Adam već dobio naredbu i ćutke je prihvatio, pa se potom u svojoj pokornosti pokolebao i izneverio poverenje tvorca, - da dakle ustane, stane ispred Eve, raširi ruke i kaže:“ Evo, kriv sam. Pokolebah se u svojoj volji i prekrših tvoju zapovest MENI izrečenu. Stojim pred tobom spreman da prihvatim svaku kaznu.“. Izgledalo bi „muški“ (i ljudski), je l’ da?
Ali ne, na božije:“Ko ti kaza?“, Adam skače i upire prstom na Evu, govoreći:“Ona me je prevarila! Ona je kriva! Ja nisam kriv! Ja ne mogu biti kriv! Ja sam nevin!!!“.

Na kraju, razume se, dolaze kazne kojima se zapečaćuje religijski predstavljena rodna razlika između muškarca i žene (muškog i ženskog):

„A ženi reče: tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš djecu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar.
Pa onda reče Adamu: što si poslušao ženu i okusio s drveta s kojega sam ti zabranio rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je prokleta s tebe; s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega vijeka;
Trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko;
Sa znojem lica svojega ješćeš hljeb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah i u prah ćeš se vratiti,“
(1. Mojsijeva, 3.16-19)

Sada slobodno možemo naš prvi citat (1. Mojsijeva, 1.26, gde „čovjeka“ čitamo sada „muškarca“) kompletirati dodatkom usuda žene, dakle:

„Potom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svijeh životinja što se miču po zemlji.“
...i mi dodajemo:“...i gospodar od žene.“

Neka toliko bude rečeno o prirodi muškarca i žene, kao i odsustvu rodne ravnopravnosti u očima te religije.

I još nešto naposletku – da li je, u onom svom obraćanju, „đavolak“ (u liku zmije) slagao Evu? Pri kraju ove glave, čitamo:

„I reče Gospod Bog: eto, čovjek posta kao jedan od nas znajući što je dobro što li zlo; ali sada da ne pruži ruke svoje i uzbere i s drveta od života, i okusi, te do vijeka živi!“
(1. Mojsijeva, 3.22)

Ovaj prilog završio bih nimalo naivnim pitanjem 4-godišnje devojčice:
„Ako je Adam bio prvi čovek, ko mu je gurao kolica?“

* citirano prema izdanju biblijskog društva Srbije, Beograd, 1990.
Stari Zavet – u prevodu Đure Daničića,
Novi Zavet – u prevodu Vuka S. Karadžića.

5 Komentari | 0 Trekbekovi

Jesi li ti normalan ?

Filozofska ONLINE čitanka (prilozi nastavi filozofije) — Autor patos @ 16:56

Jesi li ti normalan?

Javni biografski zapisi ne beleže, tako da ostaje samo ubeđenje da su i oni bili presretani ovakvim upitom :

Ovaj, u nešto modernija vremena, tako čest upit ide skupa sa konstatacijama i imperativima – Ti nisi normalan! To je nenormalno! Unormali se! Dođi da te mi unormalimo! Ne pravi se pametan, nego se ponašaj normalno! Budi i ti kao sav normalan svet!

Šta je u ovom pitanju upitno, odnosno, šta se ovakvim zahtevima postavlja?
Šta, u konačnom, znači to – biti normalan?

U novija vremena, izvesne grupe psihologa razvile su koncept „normalnosti“ kao, pre svega, izraza mentalnog zdravlja i svojevrsne izbalansiranosti i uravnoteženosti. O kakvom se balansu radi, pomaže nam manir racionalne refleksije koja se ne libi skiciranja misli, naprotiv. Dakle:

Kao što se vidi, onaj „normalan“ balansira između dve krajnosti – debila i genija, koje su ovde jasno predstavljene kao vrednosno jednodimenzionalni polovi onoga krajnje negativnog i, nasuprot njemu, krajnje pozitivnog. Naš se „normalan“ tako pokazuje kao sredina, ali sredina između negativnog i pozitivnog – što će reći osrednjost, prosek, „konfekcijski tip“, „nit luk jeo, nit luk mirisao“ , normiran, propisan, ukalupljen, ... . Gore navedene konstatacije i imperativi, sada se listom mogu prevesti sa – Ti nisi običan! To je izuzetno! Uklopi se! Dođi da te mi poklopimo! Ne pravi se pametan, nego se ponašaj kako se od tebe očekuje! Budi i ti kao većina!
A onaj vodeći upit sada je čitljiv kao – Jesi li ti prosečan?
I ovde se priča ne završava; jednom slikama probuđeno oduševljenje predstavno-razumske svesti ostrašćeno se baca na ono što je samo pred sebe stavilo: šta se može učiniti sa ovom linijom? Šta ako naš temeljni interes – onog „normalnog“ – fiksiramo, a suprotne polove, početnu i krajnju tačku ove duži, savijemo u kružnicu? I gle:

Debil i genije padaju u istu tačku?!!! O otkrića! O njihovog oduševljenja! Debil i genije su isto! ......... Da, debil i genije su isto iz ugla ovakvog nerazlikovno osrednjeg „normalnog“, koji podjednako ne razume niti jednog, niti drugog.

Je li tome zaista tako? Da li su ovi mediokritetski zahtevi zapravo latentni izraz i čuvenog antičkog određenja vrline kao „zlatne sredine“?
Odgovor valja potražiti na izvoru, dakle, u antičkoj civilizaciji supstancijalnosti i njenom vrhuncu – Aristotelu.

„Ničeg previše“ – opšti je zahtev antičkog sveta za anticipacijom stanovišta mere, posebno u sferi praktičkog. Razlikujući najpre trojakost znanja na – 1) teorijsko, 2) praktičko i 3) pojetičko, a budući se „isto istim spoznaje“, odn. priroda znanja zavisi od prirode samih predmeta spoznaje, Aristotel praktičko znanje (pravo, moral, ekonomiju i politiku) određuje kao znanje o praktičkim stvarima, odnosno o onome što može biti i drugačije, što može biti i ne biti, a što ima imanentnu (unutrašnju) svrhu. Stvari koje mogu biti ovakve ili onakve i koje pri tome nisu nužne, jesu zapravo stvari izbora i odlučivanja, pa je spoznajna moć kojom se na istinit način dolazi do istine praktičkih stvari – PHRONESYS (grč. φρονήσις) – tj. razboritost.
Vrlina (grč. α̉ρετή), mora dalje po Aristotelu biti jedno od: čulnosti, sposobnosti, ili stanja; kod čulnosti nema volje, nema slobode (strah, bes, ...), čulnost je van izbora; sposobnosti (umeće ili talenat za neko umeće) jesu po prirodi, dakle ni one nisu stvar izbora; prema tome, vrlina je stanje. To je stanje EUDAIMONIE (koja se često prevodi sa sreća ili blaženstvo; za blaženstvo Aristotel već ima MAKARIOS, a sreća je neadekvatna jer upućuje na spoljašnje stanje; ovde se doslovno radi o saglasju sa duhom – osnovnim stavom, načelom – polisa, odn. za Aristotela Eudaimonia je praktičko dobro, dobro po sebi, svrha svih delatnosti).
Osnovno svojstvo te i takve vrline je težiti sredini! Samo, to više nije ona jednodimenzionalna osrednjost, ne dakle aritmetička, spoljašnja sredina (ne bitisati između negativnog i pozitivnog, rđavog i dobrog – ona je upravo ono najbolje, najviša vrednost, ono najizvrsnije). Sredina je ovde ontološki pre svojih ekstrema.
I kako je gore „oslikana“ predstava normalnosti, evo i pokušaja slikovitog prikaza Aristotelovog stava na primeru vrline hrabrosti (koliko je to moguće, a da se ostane pri samoj stvari):

Jasno je da ovde ekstremi ne predstavljaju nikakvu razdeobu na negativno i pozitivno, već su sa vrednosnog stanovišta istog ranga, tj. oba su rđava.
Sredina je ovde ono što je nepokretno, a što pokreće nas na način težnje, žudnje; mi smo u ekstremima; kada odlučujemo, mi težimo sredini, onom nepokretnom.
Na samom početku „Nikomahove etike“, Aristotel govori da se u stvarima koje mogu biti i drugačije postavlja ono što pokreće te stvari – a to je dobro. Budući je kod Aristotela bog (mišljenje mišljenja) određen kao NEPOKRETNI POKRETAČ, tako je i kod dobra kao svrhe – to je praktički bog, svrha svih svrha kojoj sve teži.
Tako, povodom Aristotela, možemo pročitati kod Joachima Rittera: „Die erste Ursache der ewigen Bewegung muß selbst unbewegt sein, außerräumlich, immateriell, reine Wirklichkeit (Ενεργεια); als Ziel des Streebens und Denkens bewegt sie den Himmel; sie ist selbst das Vollkommenste, nämlich Denken (νους), das stets sich selbst denkend erfaßt und darin selig ist: dies ist Gott.“
( „Prvi uzrok večnog kretanja mora sam biti nepokrenut, vanprostoran, nematerijalan, čista zbiljnost; kao svrha težnji i mišljenja on pokreće nebo; on je sam najsavršenije, naime mišljenje, stalno sebe samog misleći shvata i u tome je blažen: to je bog.“ – sl.prev.)

„Stoga je naporno biti valjan ... „ (to je težnja, trud, sfera trebanja – a ne prirodno stanje svesti) „ ... jer uživanjem ne prosuđujemo nepodmićeni ...“

Najzad, na kraju ovog kratkog prikaza, možemo samo ponoviti početni upit, samo sada pod, nadam se, jačim svetlom. Dakle,

Jesi li ti normalan ?

57 Komentari | 0 Trekbekovi

Sofizmi

Filozofska ONLINE čitanka (prilozi nastavi filozofije) — Autor patos @ 14:02

U drugoj polovini 5. veka p.n.e. helenski polisi doživljavaju izvestan procvat u političkom, ekonomskom, vojnom i kulturnom pogledu. Njihova imanentna antitetika tokom 4. veka dovodi do krize i sloma „klasičnog „ polisa i uspostavljanja nove društvene i duhovne paradigme (u težištu interesovanja nije više priroda kao kod „fizičara“ kosmološkog perioda, već temeljno pitanje postaje čovek, čime otpočinje tzv. antropološki period antičke epohe). Vesnici i značajni akteri ovog obrta bili su filozofi – sofisti (Protagora iz Abdere, Gorgija iz Leontina, Hipija iz Eleje, Prodik sa Keosa, Antifont, Alkidam, Likofron, Pol, Trasimah iz Halkedona, Kritija iz Atine, ...).
Sofisti su sebe nazivali učiteljima mudrosti (sophia – mudrost, sophos – mudrac), tačnije, putujućim učiteljima mudrosti, budući da su se selili iz jednog u drugi polis poučavajući svoje sagovornike novoj disciplini – retorici, veštini javnog govorenja (od grč. retoreo – držim govor), koja se u vreme ekpanzije demokratskog uređenja smatrala vrlo poželjnim umećem (često završavajući u eristici – veštini prepiranja, umeću napadanja ili odbijanja bilo koje teze, zaključivanju ne radi istine već radi pobede nad suparnikom – čijim se tvorcem smatra Protagora).
Vodeća intencija sofističkog učenja je uzimanje vlastite subjektivnosti kao merila i svrhe svega, što vodi u svojevrsni skepticizam i opštu relativizaciju. Možda najilustrativniji primer predstavlja čuveni Protagorin stav HOMO MENSURA, odn. – „Čovek je mera svih stvari, onih koje jesu da jesu, a onih koje nisu da nisu“, ili Gorgijin – „ nema istine, a da je ima, ne bi se mogla spoznati, a kad bi se mogla spoznati, ne bi bila saopštiva“.
Vrlo brzo (zahvaljujući Sokratu i Ksenofanu, Platonu, Aristofanu i Aristotelu) sofisti postaju ozloglašeni zbog služenja lažnim dokazima, namernog izvrtanja misli, namernog izdavanja slabijih argumenata za jače i posebno zbog činjenice da su oni prvi koji su od slušalaca naplaćivali svoja predavanja (a neki se od njih tako prilično obogatili). Kako je to moglo biti prihvaćeno od Helena, možda najbolje ilustruje Ksenofan, kada u „Uspomenama o Sokratu“ kaže – „I one koji mudrost za novac prodaju onome ko hoće zovu sofistima kao bludnike“ (kao one koji svoju lepotu prodaju za novac).
Tako stižemo do Aristotelovog „Organona“, čiji značajan odeljak nosi naziv – „O sofističkim pobijanjima“. Tu je zasnovano učenje o logičkim greškama – sofizmima i paralogizmima, kao takvim zaključcima (i dokazima) koji prividno izgledaju tačni, ali su ustvari lažni.
PARALOGIZMI – su nenamerne logičke greške (obično usled jezičke konfuzije);
SOFIZMI – su namerno učinjene logičke greške (u tom smislu Platon sofiste i naziva - „trgovci hranom za dušu“).

Osnovna intencija ovog priloga je pomoć učenju (i izučavanju) logike, pružanjem određenih ilustrativnih primera. Tako najpre pogledajmo neke od čuvenih antičkih sofizama:

(Dalje)

25 Komentari | 0 Trekbekovi

Majstor iluzije - M.C.Escher

Filozofska ONLINE čitanka (prilozi nastavi filozofije) — Autor patos @ 19:51

Jedno od temeljnih filozofskih pitanja svakako je pitanje o istini. U svojoj kompleksnosti ono, pored logičkog razmatranja, povlači sobom i ontološki uvid – šta jeste (najpoznatije određenje istine koje daje tzv. teorija korespondencije, glasi: VERITAS EST ADAEQUATIO INTELLECTUS ET REI, ili kako to Aristotel u Metafizici 1011b27 kaže: ...reći da biće jeste i nebiće nije, istinito je; ili B.Bošnjak u Filozofija i kršćanstvo, str. 260: A govoriti o onome što jest da jest sigurno je apsolutno određenje istine. To adekvatno izražava naša riječ – istina. U samom pojmu sadržan je i problem. Istina je ono što je isto: to jest, sadržaj mišljenja treba da bude adekvatan biću o kome se misli. Etimološki „istina“ i „isto“ svodi se na korijen jbctb-), nadalje, neizostavno je i epistemološko (gnoseološko) propitivanje uslova, granica i moći spoznavanja, etc.

Od antike (sa izuzetkom srednjeg veka, gde se hrišćanstvo svom silinom obrušilo na ono najizvrsnije – um, pokušavajući da na to mesto umetne „neposredni uvid“, odn. veru) baštinimo razlikovanje 4 temeljne spoznajne moći: 1) čulnost, 2) opažanje, 3) razum i 4) um. „Isto se istim spoznaje“ – govorili su stari Grci, listom prihvatajući čulnost kao najnižu spoznajnu moć i izvor obmana, budući da njome spoznajemo samo fenomene (pojave), stvari kakvim se nama pojavljuju, a ne kakve su u svojoj istini – same po sebi. Tako recimo Platon dijalektiku određuje kao put dolaženja do pojmovnog saznanja koji polazi od najnižeg stepena saznanja (čulnog), ide preko proučavanja i razumevanja matematičkih oblika i relacija, da bi dospeo do onog najvišeg – do uvida u vrhunsko dobro, ideju Dobra koja je dobro po sebi.
U 17. veku, jedan od vodećih predstavnika engleskog empirizma, John Lock, izjavljuje : NIHIL EST IN ITELLECTU, QUOD ANTEA NON FUERIT IN SENSU ! odn. – „Nema ničeg u intelektu (umu) što prethodno nije prešlo preko čula“. Njegov savremenik, Gottfrid Wilhelm Leibnitz, ali predstavnik racionalizma, lucidno odgovara : „da, osim intelekta samog!!!“.

Varaju li čula ili ne, koliko je čulna spoznaja verodostojna? Zašto su stari Grci pretpostavljali sferični oblik Zemlje, izračunavajući njen obim pomoću štapa, senke i bunarske vode? Zašto su razjareni popovi 1600. godine na cvetnom trgu u Rimu spalili Đordana Bruna? Kako se Nikola Kopernik svojom heliocentričnom postavkom usudio prkositi „očiglednosti“ crkvenog tumačenja božanske objave?
Kakva je priroda čulne spoznaje; šta su čula?
U Transcendentalnoj estetici Kritike čistog uma, Kant, noseći se ovim pitanjima, određuje prostor i vreme kao transcendentalne forme čulnosti apriori, odn. one forme koje uopšte omogućuju spoljašnju čulnu datost.
Šta je, dakle, vreme? Šta je prostor? Kakav je njihov odnos? .............

U traganju za odgovorima na ova (i mnoga druga proizlazeća pitanja), smatram ilustrativnim „bacanje pogleda“ na neke od radova velikog holandskog majstora grafike i čulno-prostorne igre, M.C.Eschera .