Kada stignem
Ispisao sinoć....ispod stola....
Njegovo veličanstvo, M. III
27 Komentari |
0 Trekbekovi
URADI SAM !
Često se govori kako je dom ogledalo vaše, i to ne bez osnova. Kao i uopšte u životu, za dobar ugođaj i ukusni udah punim plućima (i ovo što sledi), nije vam potrebna euforično bezglava trka za velikim količinama novca, uz neizostavnu jurnjavu za sajamskim i salonskim skupocenim novotarijama (koje su, uzgred, sve plodovi tuđih ideja). Sve što je potrebno jeste ideja, malo kreativnosti (što podrazumeva oslobađanje apstraktnog straha da slučajno nešto ne zabrljate), i nadasve volja!
Hteli vi to ili ne, vaš dom nosi – vaš pečat! ... ukusom, izgledom, mirisom...
Ako je tome tako – PEČATIRAJMO!
Evo nekoliko predloga onog ko je vlastiti dom projektovao SAM, i, doduše u nešto dužem roku (6 meseci, ali uz troškove reda polovnog prosečnog automobila) i po ukusu NAŠEM, izgradio SAM. Šta još radi sam, drugom zgodom, hehehe...
Dakle,
URADI SAM:
Predlog 1. – „LJULJALJKA-KOTURALJKA“
Kao što se vidi, ovo može biti jako funkcionalno i pri tome zabavno, tkr. celovečernji ugođaj!
Dakle, nabavite (ako je već nemate) najobičniju stolicu za ljuljanje. Ležeće polukrugove produžite do pune kružnice. Sa par poprečnih veza dodatno ojačajte. I – to je to! Vaša lična „Ljuljaljka-koturaljka“!
Udobno se smestite, vežite sigurnosni pojas!, zakotrljajte se unapred, zakočite nožicama, uključite TV, zakotrljajte se natrag, ...... e sad, tu je jedan mali problem, naime nisam još rešio to stražnje kočenje, ali neka nešto ostane i vama. Pustite mašti na volju i uradite sami!
Za izradu potrebno:
Jedna stolica,
Malo mašte i
Puno volje.
Predlog 2. – „DOĐI-VIDI-IDI“
Ulazna vrata „Dođi-vidi-idi“ osmislio sam kao izraz celovitog zaokruženja svrhe istih. Naime, svima je poznato da su ulazna vrata istovremeno i izlazna (ali se neki i pored toga prave blesavi, čak i kad im ih prstom pokažete). Moja vrata „Dođi-vidi-idi“ zaokreću potencijalnog gosta (naročito onog nepoželjnog) u pravom smeru, bez otpuštanja toliko mu srcu mile kvake. Time na sasvim jasan način iskazuju svoju dragocenu ambivalentnu prirodu: dobar dan-doviđenja!
Stvar je vrlo jednostavna. Vrata moraju biti duplo šira od uobičajenih i po sredini moraju imati osovinu oko koje će se okretati. Kvake i brave nalaze se sa obe strane (pogodno i za izbor: levak-dešnjak), tako da kad se ulazeći uhvatite za kvaku ne puštate je sve dok vrata ne zatvorite na suprotnoj strani. Primetna je velika ušteda energije i zadovoljstvo elegancije pokreta, a o poruci koju šaljete komšijama da ne govorimo.
Za izradu potrebno:
Jedna baš velika vrata,
Dosadne komšije koje će ubrzati
Rad mašte i
I proizvesti odlučnost i eksploziju volje.
Predlog 3. „ONE TOUCH DOOR“
Kada već tako elegantno uđete u tvrđavicu svoju, valjalo bi nastaviti kroz odaje u istom ležernom stilu. U tome vam pomaže moj naredni izum – „One Touch Door“, ili, prevedeno na srpski – „PRC VRATA“.
Zašto biste sebe nepotrebno umarali otvaranjem vrata, pa onda zatvaranjem istih, i tako unedogled (tzv. vrataranje)? Zašto biste brak i porodično gnezdo dovodili u pitanje provociranjem urlika: „Zatvaraj vrata, konju jedan!! Nisi u čamcu rođen!!!“?
Svega ovog oslobodiće vas, porodičnu idilu i osmeh na lice vam vratiti – moja „One Touch Door“ vrata. Stvar je, kao uopšte u svemu vrednom, u krajnjoj jednostavnosti. Najpre izglavite sva vrata u svom domu, zajedno sa futerima (zato što niste maštali kad ste ih postavljali). Onda ih, jedna po jedna, ponovo postavite ali tako da ih po vertikalnoj osi zakrivite za 1 stepen (vrhom prema izlazu). I – to je sve! Prepolovili ste svakodnevne napore i postigli sasvim novi stepen zadovoljstva i slobode. Lakoća kretanja i prelaženja iz-u, rezultiraće većom prisnošću, mirnijim tonovima i novim iskustvom porodične idile.
Stvar je dakle u tome što „One Touch Door“ vrata samo otvarate, nemate potrebe za zatvaranjem. Kada otvorite vrata, elegantno otpustite kvaku i krenite u susret milim ukućanima. Budući blago zakrivljena, „One Touch Door“ vrata će sama početi lagano (i takođe elegantno) da se zatvaraju, i – PRC! Gotovo!
Za izradu potrebno:
Malo mašte i
Puno volje.
Predlog 4. „DEČIJA RADOST“
Ovaj moj izum je centralni deo vašeg doma, namenjen prvenstveno gostima (obično rođacima), i to onim nepoželjnima.
Kaže se „Svakog gosta 3 dana dosta“, ali to se samo tako kaže. Kad vam nepoželjni gost bane i 3 minuta su večnost. I šta god radili, kako se god vi dovijali, ništa ne pomaže. Takvi su rešili da prespavaju kod vas i to ti je! Šta onda?
Opušteno, bez nervoze (uz široki osmeh) povedite ih do moje „Dečje radosti“, blago usmerite ruku ka spratu, učtivo se osmehnite i procvrkućite:
„Izvolite. Spavaće sobe su gore.“
Možete očekivati da čujete: „Aaaa? Gde bre gore? Kako gore? Gde su stepenice? Pa kako ja da se popnem?“
Sve što trebate da radite je da nastavite da se smeškate i blago sležete ramenima. „Dečja radost“ odradiće sav stresni posao umesto vas.
Dakle, u holu vašeg doma, baš tamo gde trebaju stajati stepenice koje vode na sprat, istih stepenica jednostavno nema. Kroz otvor za stepenice (kojih nema) na plafonu propustite dobro učvršćeno podeblje uže. Ispod njega, u podu prizemlja, iskopajte odgovarajući bazen i napunite ga šarenim kockama sunđera (penjanje uz uže, silazak u slobodnom stilu). I – eto vama „Dečje radosti“! Ako je nepoželjni gost (ili rođak) tako istrajan u ljubavi prema vama da se nekako ipak uspe popenjati, izljubite ga i prekrižite sa liste nepoželjnih.
Za izradu potrebno:
Nedostatak stepenica i
Puno mašte i volje.
P.S. stepenice ćete naravno za vas i vama drage prijatelje napraviti ali, recimo, iz špajza! Pa dok se, penjući se divite sebi u odsustvu stresa, možete nešto i da čalabrcnete.
I da, kako su deca uvek dragi gosti, mislim da je očigledno zašto sam ovaj izum nazvao – „Dečja radost“.
Neka bude toliko za sada, uz izvinjenje za nešto lošiji kvalitet slika (radio sam ih na brzinu u Paintu; u SketchUpu su neuporedivo bolje, ali nisam siguran da ih mogu ovde postaviti). Nadam se da će vam zagolicati maštu i razmrdati prstiće, kao i da ćete sad, odmah, utisnuti neki barem mali lični pečat domu svomu.
Ideje patentirao nisam, niti nameravam. Moja ideja – vaša ideja! Kuckajte u mašti i slobodi!
I da, ne zaboravite papagajke – zlu ne trebalo!
CVIK – CVIK!
63 Komentari |
0 Trekbekovi
HA-HA, Matematika !
Nadam se da ste nekad koristili „Matematički list“, i da ga se rado sećate. Listajući najnoviji broj, naiđoh na ovu Šaljivu stranu:
Na osnovu rezultata istraživanja saobraćaja u Beogradu, umesto 50km/h brzinu treba izražavati u obliku 50h/km.
***
Odavno je poznato da 20 % ljudi obavlja 80 % posla. Nedavno je jedna anketa pokazala da 80 % ljudi misle da oni spadaju u tih 20 %.
***
U izveštaju Bele kuće (Konferencija o globalnoj pismenosti) za 2006. godinu, kao profil SAD-a navodi se:
Broj stanovnika: 291 milion.
Očekivana životna dob: 77,1 godina.
Deca koja ne idu u školu: 1,9 miliona.
Procenat nepismenosti: žene 2 %, muškarci 3 %, UKUPNO 5 % ????!!!!!!!!!
(Izvor podataka o procentu pismenosti je Ministarstvo obrazovanja SAD-a).
***
Jedan tajkun kaže drugome: Tvoje bogatstvo je samo 3 % od mog bogatstva. Prema tome, moje bogatstvo čini 97 % tvoga bogatstva.
***
Prema poslednjim anketama, 33 % ispitanih je reklo da u njima ne sudeluje.
***
Kako matematičar doziva piliće?
3,14, 3,14, 3,14, .........
***
Dolazi Mujo sa bronzanom medaljom sa takmičenja. Pita ga Haso: „Pa kako si ti osvojio bronzanu medalju?“
Mujo: „Pa pitali nas koliko je 7 puta 3, i ja sa 19 osvojio treće mesto“.
21 Komentari |
0 Trekbekovi
Jedna priča 20. veka
Tog jutra, te tmurne ’95., Novi Sad je osvanuo sa par desetina hiljada novih stanovnika. Nesrećnih, izneverenih, izgubljenih. Sve su najdraže sobom poveli, i poneli.
Među njima, našao se i jedan vremešni advokat iz Knina. Nemajući porodice nikog nije poveo; samo je poneo, svoje spise i predmete.
Najzanimljiviji svoj predmet otvorio je, uz dobro penušavo crno točeno pivo, jednom radoznalom novosadskom asistentu. Tako je priča dospela i do nas:
Jedno predveče, krajem 80-tih, u kancelariju nesrećnog advokata ušao je jedan čiča, sed i izboran, ali prilično vitalan za svoje godine.
„Dobro veče, gospodine, šta mogu da učinim za vas?“ – pitao je advokat.
„Da Vam se najpre predstavim, poštovani gospodine, ja sam X.Y. (ovo samo stoga što sam zaboravio ime nesrećnika), bivši kraljevski oficir. Već me dugo nešto mori, pa eto, ... dođoh da pitam i potražim savet, ... imam li ja pravo na ratnu odštetu?“. Advokat ga posednu, pa rutinski krenu da uzima generalije, a na pitanje :“Imate li dece?“, čiča sagnu pogled, zasuzi i prošaputa :“Ne znam, ...“.
X.Y. rođen je početkom 20. veka u jednom zabačenom kotarskom selu. Kao najdarovitiji đak upisao je u Zagrebu i, opet kao najbolji, završio mušku gimnaziju i Visoku vojnu kraljevsku školu. Kao prvi u klasi, što u pokazanom znanju, što u nesvakidašnjoj okretnosti i telesnim veštinama, svoje dalje školovanje nastavio je u Beču, kao stipendista Kraljevine Jugoslavije. Kako je i tu brzo pokazao svoju superiornost, na razne pozive, Kraljevina mu odobrava dalje usavršavanje stupanjem u jednu britansku regimentu, koja je bila stacionirana negde na severu Afrike. Tu ga je i zateklo otpočinjanje II sv. rata. Po prvim saznanjima, uputio je depešu u Beograd, sa pitanjem da li da se vrati u Kraljevinu. Usledio je odgovor da je u najboljem interesu Kraljevine da on ostane pri britanskoj regimenti kako bi pružao dragocene informacije. A onda su veze prekinute. Njegova regimenta ubrzo dobija prekomandu – Kina, obala Žutog mora. U jednom japanskom naletu, regimenta biva razbijena i desetkovana, a svi preživeli zarobljeni i prebačeni u Japan. Smestili su ih u neke improvizovane barake. Odmah mu je bilo čudno što ih niko nije tukao ni zlostavljao. Imali su redovne i vrlo pristojne obroke. A onda je usledilo nešto još čudnije: svakog dana razne inspekcije, pregledi i provere. Počelo je sa težinom, visinom, fizičkom izdržljivošću. Nakon par dana, broj zarobljenika je prepolovljen. Video je da su oni slabiji izdvojeni i nekud odvedeni. Testiranje je nastavljeno. Broj se smanjivao. Ostala su njih trojica, kad su im doneli matematičke zadatke i nešto nalik na testove inteligencije. Sledećeg jutra, osvanuo je u baraci sam. Znao je da je on odabran, samo za šta? U baraku je ušlo nekoliko visokih japanskih oficira i, uz njihov tradicionalni naklon, pokazali su mu put ka obali. Ušli su u jedan vojni čamac i, nakon kraće vožnje, pristali na omanje ostrvo. Ostrvo je bilo kao iz snova. Centralnim delom dominirao je impozantni japanski letnjikovac, okružen prelepim, bajkovitim vrtovima, prepunim stazama za šetnju koje su sve vodile ka peščanim plažama. Kratko su mu na grubom engleskom, i uz ponovni duboki naklon, promrmljali kako očekuju ono najbolje za sve – saradnju, i da ih više neće videti. Poklonili su se, okrenuli i otišli. Ostao je sam. Dva dana nikog na vidiku. Sam na ostrvu u predivnom letnjikovcu punom raznoraznih đakonija. A onda, tog trećeg dana, pristao je prvi čamac sa svojim „tovarom“. Prelepa, riđokosa devojka zanosnih oblina. Čim su je uveli u kuću, vojnici su napunili zalihe hrane i pića, poklonili se, ušli u čamac i otišli. Jasna mu je bila njegova uloga. On je bio idealno „seme“ za surovi eksperiment nove, superiorne rase. Dani su prolazili, devojke se menjale. Svake nedelje nova, drugačija, a jednako lepa. Ništa nije tražio, sve su mu redovno donosili – najkvalitetniju hranu i najbolje piće, čistu odeću i sredstva za higijenu. Imao je i redovne lekarske preglede, kao i stalni pogled na japanske patrolne čamce na horizontu. I trajalo je to pune dve godine. Do kapitulacije carevine.
A onda, nekako je stigao kući. A kao da nije. Niko ga nije prepoznao, nikoga on nije prepoznao. Povukao se u svoje selo, u svoj kućerak. Dugo je mislio da svi znaju, pa ga zato k’o čudaka gledaju, i bilo ga stid.
A onda, nije se moglo više, zamirisalo je na kraj. Pokucao je na advokatova vrata.
Samo još jedna priča, koja je moguća samo onda kada se i zbila – u 20. veku!
Među njima, našao se i jedan vremešni advokat iz Knina. Nemajući porodice nikog nije poveo; samo je poneo, svoje spise i predmete.
Najzanimljiviji svoj predmet otvorio je, uz dobro penušavo crno točeno pivo, jednom radoznalom novosadskom asistentu. Tako je priča dospela i do nas:
Jedno predveče, krajem 80-tih, u kancelariju nesrećnog advokata ušao je jedan čiča, sed i izboran, ali prilično vitalan za svoje godine.
„Dobro veče, gospodine, šta mogu da učinim za vas?“ – pitao je advokat.
„Da Vam se najpre predstavim, poštovani gospodine, ja sam X.Y. (ovo samo stoga što sam zaboravio ime nesrećnika), bivši kraljevski oficir. Već me dugo nešto mori, pa eto, ... dođoh da pitam i potražim savet, ... imam li ja pravo na ratnu odštetu?“. Advokat ga posednu, pa rutinski krenu da uzima generalije, a na pitanje :“Imate li dece?“, čiča sagnu pogled, zasuzi i prošaputa :“Ne znam, ...“.
X.Y. rođen je početkom 20. veka u jednom zabačenom kotarskom selu. Kao najdarovitiji đak upisao je u Zagrebu i, opet kao najbolji, završio mušku gimnaziju i Visoku vojnu kraljevsku školu. Kao prvi u klasi, što u pokazanom znanju, što u nesvakidašnjoj okretnosti i telesnim veštinama, svoje dalje školovanje nastavio je u Beču, kao stipendista Kraljevine Jugoslavije. Kako je i tu brzo pokazao svoju superiornost, na razne pozive, Kraljevina mu odobrava dalje usavršavanje stupanjem u jednu britansku regimentu, koja je bila stacionirana negde na severu Afrike. Tu ga je i zateklo otpočinjanje II sv. rata. Po prvim saznanjima, uputio je depešu u Beograd, sa pitanjem da li da se vrati u Kraljevinu. Usledio je odgovor da je u najboljem interesu Kraljevine da on ostane pri britanskoj regimenti kako bi pružao dragocene informacije. A onda su veze prekinute. Njegova regimenta ubrzo dobija prekomandu – Kina, obala Žutog mora. U jednom japanskom naletu, regimenta biva razbijena i desetkovana, a svi preživeli zarobljeni i prebačeni u Japan. Smestili su ih u neke improvizovane barake. Odmah mu je bilo čudno što ih niko nije tukao ni zlostavljao. Imali su redovne i vrlo pristojne obroke. A onda je usledilo nešto još čudnije: svakog dana razne inspekcije, pregledi i provere. Počelo je sa težinom, visinom, fizičkom izdržljivošću. Nakon par dana, broj zarobljenika je prepolovljen. Video je da su oni slabiji izdvojeni i nekud odvedeni. Testiranje je nastavljeno. Broj se smanjivao. Ostala su njih trojica, kad su im doneli matematičke zadatke i nešto nalik na testove inteligencije. Sledećeg jutra, osvanuo je u baraci sam. Znao je da je on odabran, samo za šta? U baraku je ušlo nekoliko visokih japanskih oficira i, uz njihov tradicionalni naklon, pokazali su mu put ka obali. Ušli su u jedan vojni čamac i, nakon kraće vožnje, pristali na omanje ostrvo. Ostrvo je bilo kao iz snova. Centralnim delom dominirao je impozantni japanski letnjikovac, okružen prelepim, bajkovitim vrtovima, prepunim stazama za šetnju koje su sve vodile ka peščanim plažama. Kratko su mu na grubom engleskom, i uz ponovni duboki naklon, promrmljali kako očekuju ono najbolje za sve – saradnju, i da ih više neće videti. Poklonili su se, okrenuli i otišli. Ostao je sam. Dva dana nikog na vidiku. Sam na ostrvu u predivnom letnjikovcu punom raznoraznih đakonija. A onda, tog trećeg dana, pristao je prvi čamac sa svojim „tovarom“. Prelepa, riđokosa devojka zanosnih oblina. Čim su je uveli u kuću, vojnici su napunili zalihe hrane i pića, poklonili se, ušli u čamac i otišli. Jasna mu je bila njegova uloga. On je bio idealno „seme“ za surovi eksperiment nove, superiorne rase. Dani su prolazili, devojke se menjale. Svake nedelje nova, drugačija, a jednako lepa. Ništa nije tražio, sve su mu redovno donosili – najkvalitetniju hranu i najbolje piće, čistu odeću i sredstva za higijenu. Imao je i redovne lekarske preglede, kao i stalni pogled na japanske patrolne čamce na horizontu. I trajalo je to pune dve godine. Do kapitulacije carevine.
A onda, nekako je stigao kući. A kao da nije. Niko ga nije prepoznao, nikoga on nije prepoznao. Povukao se u svoje selo, u svoj kućerak. Dugo je mislio da svi znaju, pa ga zato k’o čudaka gledaju, i bilo ga stid.
A onda, nije se moglo više, zamirisalo je na kraj. Pokucao je na advokatova vrata.
Samo još jedna priča, koja je moguća samo onda kada se i zbila – u 20. veku!
52 Komentari |
0 Trekbekovi