"Adam" i "Eva"
Judeohrišćanski arhetipovi muškarca i žene
(prilog tumačenju starozavetnog prikaza rodnih razlika)
U kauzalnom propitivanju „šta je starije, kokoška ili jaje“, odn. šta je tu uzrok a šta posledica, razumska refleksija pretpostavlja nužnost prvog uzroka, pa u tom pravcu i preduzima raznorazna traganja.
Po pitanju čoveka samog, odn. njegovog porekla, polazi se tu od jednostavnog uvida da su moj uzrok moji roditelji, njihov uzrok njihovi roditelji, njihov opet njihovi, etc. do u rđavu beskonačnost – ili – do pretpostavke nužnosti prvog uzroka, tj. praroditelja (kao što se vidi i ovde je na delu razumski formalnologički zakon isključenja trećeg, tj. ili A – ili ne-A, odn. ILI ovom traganju nema kraja/početka – ILI je nužna pretpostavka početka u praroditeljima, nema trećeg).
Ostavljajući ovde po strani religijsku predstavu o beskonačnom božanskom biću kao uzroku svega konačnog (zajedno sa njegovim određenjima kao uzroka samoga sebe – CAUSA SUI, - dok je sve drugo posledica njegovog apsolutnog kreacionizma), zadržaćemo se na judeohrišćanskoj predstavi porekla čoveka, tačnije na starozavetnom prikazu praroditelja, i još bliže, na tamošnjem određenju prirode prvog muškarca i prve žene.
Opštepoznato je da judeohrišćanska religija svoje predstavljanje postanja čovekovog daje u istoimenoj 1. knjizi Mojsijevoj. Nakon 5. dana (perioda) stvaranja, sledi 6. u kome se kaže:
„Potom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svijeh životinja što se miču po zemlji.“
(1. Mojsijeva, 1.26)
Apstrahujući ovde od inače plodne eksplikacije božanskog oblika kao specifičnog položaja čoveka u kosmosu, pogledajmo kako dalje teče priča o kreaciji čoveka. Čovek je biće razdvojeno na polove, a najpre nastaje, pretpostavljate – muškarac (važno je napomenuti da ovde, kao i u svakoj kosmogonijskoj slici, redosled rađanja/nastajanja nosi i određeni ontološki primat):
„A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa.
I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu na istoku; i ondje namesti čovjeka, kojega stvori.“
(1. Mojsijeva, 2.7-8)
„I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu;
Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš.“
(1. Mojsijeva, 2.16-17)
Dakle, čovek (muškarac, Adam) stvoren je (i onaj početni upit „šta je starije, kokoška ili jaje“ rezultira ovde u šaljivo patrijarhalnom duhu kao – petao!), i pri tom je dobio jasne instrukcije i savete. Sledi stvaranje drugog pola – žene:
„I reče Gospod Bog: nije dobro da je čovjek sam; da mu načinim druga prema njemu.
...
I Gospod Bog pusti tvrd san na Adama, te zaspa; pa mu uze jedno rebro, i mjesto popuni mesom;
I Gospod Bog stvori ženu od rebra, koje uze Adamu, i dovede je k Adamu.
A Adam reče: sada eto kost od mojih kosti, i tijelo od mojega tijela. Neka joj bude ime čovječica, jer je uzeta od čovjeka.“
(1. Mojsijeva, 2.18, 21-23)
U ovom, religiji svojstvenom, predstavno-razumskom načinu oslikavanja, jasno je, dakle, žena prikazana kao biće nižeg ontološkog ranga. U takvim slikovitim prikazima ono što je prvo predstavlja zapravo prototip svoje vrste (odn. roda), pa se u ovome što sledi može iščitati priroda oba pola (muškog i ženskog) kako ih ta religijska svest nudi. A ono što sledi jeste čuvena 3. glava 1. Mojsijeve, koja nosi naziv :“Prvi grijeh, prokletstvo i prvo obricanje“, :
„Ali zmija bješe lukava mimo sve zvijeri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi: je li istina da je Bog kazao da ne jedete sa svakoga drveta u vrtu?
A žena reče zmiji: mi jedemo roda sa svakoga drveta u vrtu;
Samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne umrete.
A zmija reče ženi: nećete vi umrijeti;
Nego zna Bog da će vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati kao bogovi i znati što je dobro što li zlo.
I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo drago radi znanja, uzabra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi.“
(1. Mojsijeva, 3.1-6)
Najpre, zmija je ovde simbol predstave onoga suprotnog božanskoj dobroti, o čemu recimo govori i Jovan u Novom Zavetu:
„I zbačena bi aždaha velika, stara zmija, koja se zove đavo i sotona, koja vara sav vasioni svijet, i zbačena bi na zemlju, i anđeli njeni zbačeni biše s njom.“
I još,
„I uhvati aždahu, staru zmiju, koja je đavo i sotona, i sveza je na hiljadu godina,“
(Otkrovenje Jovanovo, 12.9, i 20.2)
Drvo spoznaje dobra i zla simboliše, naravno, znanje i transformaciju iz stanja prirodne neskrivljenosti u oblast onog duhovnog i slobodu, tj. krivicu, odgovornost. Naime, život utomljen u prirodu je stanje instinktivnosti i reakcija na spoljašnje nadražaje, stanje bez svesti, odn. mišljenja – pa je tako stanje nužnosti, odsustvo slobode i izbora, stanje prirodne nevinosti i nemogućnosti krivice (npr. vuk ne može biti kriv što je pojeo ovcu; životinja uopšte nije misleće biće, nema znanja a time ni slobodu izbora – što znači da ne može biti ni odgovornosti, tj. krivice). Tek se mišljenjem izlazi iz nerazlikovne prirodnosti, stvari postavljaju u zavadi i stavljaju u kretanje. To je tačka u kojoj priroda postaje svesna sebe same u svojoj biti, sfera slobode (mišljenje, božanski oblik) svojstvena samo jednom biću – čoveku.
A sad ono ključno u prikazu ženske prirode: „đavo“ razgovara sa Evom! Sa ženom, ne sa muškarcem! Ženska polovina je dakle po Bibliji prikazana kao zdravo radoznala, znanja željna polovina čoveka – ženska priroda bi ovde, u svojoj ljubopitljivosti, bila rodno mesto svekolike nauke. Naravno, iz ugla religiozne svesti, ovo najznačajnije postajanje čoveka čovekom (zahvaljujući ženi), prikazano je kao greška, iskonski greh. Autentična radoznalost, čiji je izvor i osnovni pokretač metodska sumnja, koja zahtevajući dokaze postavlja kriterijume izvesne spoznaje i čini princip svekolikog naučnog pojmovnog znanja – ruši zapravo koncept religijskog stanovišta vere i bezupitnog poverenja. U pokušaju da zasnuje „neposredni uvid“ kroz veru, judeohrišćanstvo se od svog začetka svom silinom obrušava na znanje (razum i um, proterujući ovu drugu spoznajnu moć potpuno iz svesti). Vidimo to ovde na primeru Starog Zaveta, a u Novom Zavetu, između ostalog, možemo ovim povodom iščitati:
„Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko;“
(Matej, 5.3, početak Hristove besede na gori)
I još intenzivnije,
„Braćo! čuvajte se da vas ko ne zarobi filozofijom i praznom prijevarom, po kazivanju čovječijemu, po nauci svijeta, a ne po Hristu.“
(Kološanima poslanica, 2.8)
I svemu tome „krivac“ je – žena! Ili, kako Pavle na drugom mestu to isto govori:
„Žena na miru da se uči sa svakom pokornošću.
Ali ženi ne dopuštam da uči niti da vlada mužem, nego da bude mirna.
Jer je Adam najprije sazdan pa onda Eva;
I Adam se ne prevari, a žena prevarivši se postade prestupnica;“
(Timotiju poslanica prva, 2.11-14)
A Adam? Kako je do sada prikazano religiozno predstavljanje muške prirode? Ono biće višeg ranga, onaj prvonastali, potpuno je blažen u svom neznanju; naivan i nevin u odsustvu duhovnosti i svojoj utomljenosti u prirodno; prikazan kao biće sklono pristajanju uz autoritete – dobio je uputstva i naredbu, i toliko o tome, taj se ništa ne pita – vernik kakav se samo poželeti može!
No, ostaje li tome tako, reći će nastavak 3. glave 1. Mojsijeve:
„ Tada im se otvoriše oči, i vidješe da su goli; pa spletoše lišća smokova i načiniše sebi pregače.
I začuše glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu kad zahladi; i sakri se Adam i žena mu ispred Gospoda Boga među drveta u vrtu.
A Gospod Bog viknu Adama i reče mu: gdje si?
A on reče: čuh glas tvoj u vrtu, pa se poplaših, jer sam go, te se sakrih.
A Bog reče: ko ti kaza da si go? da nijesi jeo s onoga drveta što sam ti zabranio da ne jedeš s njega?“
A onda, krajnje poražavajuće po „muškost“,
„A Adam reče: žena koju si udružio sa mnom, ona mi dade s drveta, te jedoh.“
(1. Mosjijeva, 3.7-12)
Kakav lik?!!!
Onaj koji je imao privilegiju prvenstva u nastajanju, onaj kome se tvorac neposredno obraća i izdaje jasne naredbe, onaj pokorno „poslušan“ – u svojoj se naivnosti i prirodnoj nevinosti pokazuje zapravo kao krajnji „beskičmenjak“! Arhečovek pokazuje se kao – arhetužibaba!
Gde se denu „čojstvo“? Najmanje bi bilo za očekivati da, kad je Adam već dobio naredbu i ćutke je prihvatio, pa se potom u svojoj pokornosti pokolebao i izneverio poverenje tvorca, - da dakle ustane, stane ispred Eve, raširi ruke i kaže:“ Evo, kriv sam. Pokolebah se u svojoj volji i prekrših tvoju zapovest MENI izrečenu. Stojim pred tobom spreman da prihvatim svaku kaznu.“. Izgledalo bi „muški“ (i ljudski), je l’ da?
Ali ne, na božije:“Ko ti kaza?“, Adam skače i upire prstom na Evu, govoreći:“Ona me je prevarila! Ona je kriva! Ja nisam kriv! Ja ne mogu biti kriv! Ja sam nevin!!!“.
Na kraju, razume se, dolaze kazne kojima se zapečaćuje religijski predstavljena rodna razlika između muškarca i žene (muškog i ženskog):
„A ženi reče: tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš djecu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar.
Pa onda reče Adamu: što si poslušao ženu i okusio s drveta s kojega sam ti zabranio rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je prokleta s tebe; s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega vijeka;
Trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko;
Sa znojem lica svojega ješćeš hljeb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah i u prah ćeš se vratiti,“
(1. Mojsijeva, 3.16-19)
Sada slobodno možemo naš prvi citat (1. Mojsijeva, 1.26, gde „čovjeka“ čitamo sada „muškarca“) kompletirati dodatkom usuda žene, dakle:
„Potom reče Bog: da načinimo čovjeka po svojemu obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cijele zemlje i od svijeh životinja što se miču po zemlji.“
...i mi dodajemo:“...i gospodar od žene.“
Neka toliko bude rečeno o prirodi muškarca i žene, kao i odsustvu rodne ravnopravnosti u očima te religije.
I još nešto naposletku – da li je, u onom svom obraćanju, „đavolak“ (u liku zmije) slagao Evu? Pri kraju ove glave, čitamo:
„I reče Gospod Bog: eto, čovjek posta kao jedan od nas znajući što je dobro što li zlo; ali sada da ne pruži ruke svoje i uzbere i s drveta od života, i okusi, te do vijeka živi!“
(1. Mojsijeva, 3.22)
Ovaj prilog završio bih nimalo naivnim pitanjem 4-godišnje devojčice:
„Ako je Adam bio prvi čovek, ko mu je gurao kolica?“
* citirano prema izdanju biblijskog društva Srbije, Beograd, 1990.
Stari Zavet – u prevodu Đure Daničića,
Novi Zavet – u prevodu Vuka S. Karadžića.
5 Komentari |
0 Trekbekovi
grrrrr....
Autor nastasja — 18 Okt 2008, 18:25
nastasja, grrrrr...grrrrr..., al' na koga? Kaži ako smeš?
hehehe
Ave!
Autor patos — 18 Okt 2008, 18:46
ma nije situacija 'ako smes'.... :))) meni sve to generalno smesno. studirajuci biologiju, saznavajuci o ovom svetu sve i svasta...odustala sam od sve i jedne teorije o postanku. NIKADA NECEMO ZNATI. a tek ova prica - religijska...ma, ne pitaj me o tome.....smesna prica....
Autor nastasja — 18 Okt 2008, 18:54
Drago mi je da nije situacija "ako smeš". U pomodnom trendu novog bogomoljstva ta je situacija sve češća.
Ave!
Autor patos — 18 Okt 2008, 19:09
pa tek to me nervira do ludila...svi oni do juce - bezboznici - sada su najveci vernici, slave drze po kafanama...krste decu reda radi...povraca mi se od toga. ili - kako treba (ako neko zaista veruje, cenim to), ili - NIKAKO.
Autor nastasja — 18 Okt 2008, 19:12