Sećanje i još ponešto

Generalna — Autor patos @ 01:55

 

Sećanje na taj 10. april prošle godine nateralo me je (između ostalog) da se baš sada opet oglasim i pozdravim sve drage blog-prijatelje i naravno moje "dripce".

Kako primećujem dosta novih blogera na ovom servisu (što me naravno raduje), evo nama malog podsećanja (u vidu kraćeg klipa sa muzikom iz čuvene predstave) i ujedno efektnog prikaza šta može učiniti svojevrsna blog sinergija:

 

 

Ovogodišnji TIN FEST protekao je bez Voje, Sanjarenja, AneM, Domaćice i moje malenkosti. Ipak, neki novi klinci potrudili su se da odbrane prošlogodišnju titulu. Nije im to pošlo za rukom (mada je, iz raznih razloga, to možda bila i nemoguća misija), ali moram priznati da su prevazišli sva moja očekivanja i gotovo maestralno izveli jedan prilično zahtevan komad. Na kraju, usledila je nagrada za scenografiju i kolegi Ernestu Međedoviću (koji je potpisao režiju) nagrada za pedagoški rad (takođe, bili su nominovani u više kategorija, između ostalog i za najbolju mušku ulogu, tj. glumca festivala). Njima u čast, evo i nekoliko sličica iz njihove igre:

 

 

 

 

Inače, i ovogodišnji Tin Fest (u svih sedam predstava) odlikovao je izuzetni entuzijazam mladih ljudi.

 

A što se mene tiče, iako u ovogodišnjim događajima oko ovog festivala nisam uzimao učešća, neki novi klinci su se potrudili da me talasi ovih voda ipak malo zapljusnu. Naime, nekolicina talentovanih maturanata okupila je oko sebe sjajnu ekipu i odazvala se na nagradni konkurs za kratkometražni film na temu nasilja i diskriminacije. Sastavili su scenario, nabavili kameru, a mene zamolili da se u jednoj sceni pojavim i "promrmljam" par rečenica (hehe... ni to nije moglo bez "seci-akcija"). Naravno, osvojili su prvu nagradu. I evo, premijerno (uz njihovu dozvolu), možete pogledati kako oni vide problem nasilja i diskriminacije u kratkometražnom filmu koji su nazvali "Pogledaj dom svoj anđele":

 

 


Stavi kafu, evo nas!

Generalna — Autor patos @ 07:52

 

Ovaj je post trebao biti naslovljen ovako: 

 

"- Methoxy polyethylene glycol-epoetin i alfa i beta i gama i delta!!!

 - I ja!!!" 

 

E sad, kako nam valja biti pristojnim, i kako su povod dve divne dame, tek - post je prekršten u "Stavi kafu, evo nas!", kao sinonim za poziv prijatelja (skromni prilog obogaćenju našeg, i vašeg, jezika).

 

Dakle,

 

Dve su dame,

sasvim same,

Endulidula,

Baš iz Banje

(ništa manje)

i s namerom

pošle smerno

u blog karavan.

 

Kažu neki da sam razuman, mislim "to stoji, a sad, ko je on, a ko su one, pojma nemam"

 

S I P 

 

I kako Anam reče da na ovim blog-druženjima sladoled volšebno i netragom nestaje, nikako mi nije jasno gde se dede sladoled iz moje ruke? Kao da je još neko bio sa nama....

 

 

 

 


Dnevnik...ili ono što je ostalo...

Generalna — Autor patos @ 02:41


Generalno sređivanje knjiga, skripti, rukopisa i raznoraznih tragova na papiru koje sam izgleda kao hrčak zrnevlje sve ove godine tovario, rezultiralo je iznenada........bujicom slika......sve jedna preko druge.......još su tu.......gledam u svoj zamrljani, izbledeli rukopis....zamašćen na par mesta....mastilo hemijske olovke se gde-gde od vremena (i uslova) gotovo istopilo, razlilo, i providi se kroz pocepane listove sveske....gledam u svoj „pronalazak“ i vidim onog dečaka...ne znam da li mi je drago što ga vidim....smeškam se, ali.....nisam ga očekivao...zaskočio me je, iznenadio....i evo kako iskidano pišem jer pišem dok ga gledam...ako ne napišem sada, bojim se prespavaću i ujutro ga se ponovo neću sećati..............

Sređujući brda knjiga i papira, našao sam svoj ratni dnevnik! Iz prvog rata. Tačnije, ono što je od njega ostalo. 
Imali smo 18-19 godina i tek po koju dlaku na licu, što se ono kaže - „ko po groblju jagode“. Septembarci. Zvali su nas i „najpametnija“ (klasa), jer je većina upisala studije. 
Po povratku kući (nakon 14 meseci), želeo sam valjda to iskustvo odmah izbrisati, ukloniti, precrtati, pa sam krenuo sa uništavanjem svog ratnog dnevnika. Cepao sam i spaljivao list po list....a bila je to neka pozamašna sveska....ne znam kako je ovih nekoliko listova preteklo.............a ne znam ni šta bih sa ovim tekstom, osim možda da ga u ovom virtualnom vidu „sačuvam“ ....od sebe......a i zbog njih: Čiča, Lepi, Maca, Vatroslav, Alek, Dren, Šarac, Drakula, Prvi, Fića, Pop, Rista, Marinko, Zumbul, ..........................................................
 
 
 

29.januar, 1992.
Jelaši

Zima. Sneg je prekrio ovu
krvavo pijanu majku.
Mrtvilo leti, zavija i smrdi.
I ubija.
Sve je ovde mrtvo. I hladno.
Sve sem davnog plamička
što se u grudima mojim
u oganj stvorio.
I živi. I greje.
Bukti za onim
što je davno izgubio.
I plamenom svojim
nudi srce, dušu,
i sudbinu moju,
Tebi,
- davno izgubljenom.


05.februar, 1992.
Jelaši

Najveća odbrana je kad se braniš istinom.
Najveća laž je kad sam sebe slažeš toliko, da misliš da se braniš istinom.



10.februar, 1992.
možda je ponedeljak?

Juče je Meholi ranjen u ruku. Šaka mu je raznešena. Izletele su mu kosti, meso, odvratno.



11.februar, 1992.
nemam pojma

Ljubav, ah ljubav!
Danas je 22. dan kako sam na prvoj liniji. I dalje sam ona nedefinisana jedinka. Sad bar znam kako je životinjama. Preživljavam kao i one, strahujem od lovaca kao i one i ne predajem se lako kao i one. Od danas sam svestan toga da sam postao životinja. U to ime, živeli!


12.februar, 1992.
Jelaši

Gledam te tvoje prelepe oči.
Gledam ih, nagledati se ne umem.
Šapću mi, sećaju me, opominju.
Gledam te tvoje prelepe oči,
I mislim.
Jesu li sram i strah isto?
I posle besa šta dolazi?
Je li duša mirna kad se razočara?
Gledam te tvoje prelepe oči.
Uvukle se, ogradile,
Sve su u sebe sakrile.
Gledam te tvoje prelepe oči,
I mislim.
Da li žele da me vide?


14.februar, 1992.

Danas je stiglo naređenje da se straže udvostruče i pojača budnost, jer se u toku noći i sutra očekuje njihov diverzantski napad. Ha! Karamba! Njiiihaaaaa!!! Prrrrrrrrrrrr!!!


18.februar, 1992.

Svake noći se puca, a ne znaš odakle. Pucaju iz Karlovca, iz pravca stare kućice, i negde iza kukuruza, prema Turnju. Juče je roknulo 7-8 topovskih granata i čula se uzbuna u Karlovcu, ...


22.februar, 1992.
Jelaši

Bojim se. Plaši me Dostojevski. Kad ga čitam – razmišljam, i to je ustvari ono čega se bojim. Tera me na razmišljanje, i na trenutke ponovo postajem čovek. A ljudi ovde ne postoje. Sve je divljina; životinjsko preživljavanje, sa nečim veštačkim u sebi. Ako nastavim, biću sam; postaviću sebi pitanja čijih ću se odgovora užasnuti; samo jedan korak... da, sve se umom postiže i mislima vidi, oči su prevara i velika laž; oči su iskušenja i iluzije; oči su najgora smrt! Ne ide se u pakao putem koračajući niti vrata otvarajući, a najmanje razrogačenih očiju; u pakao se ulazi dušom. O, bože, šta sam doživeo?! Stid me je, bože, pred tobom koji sve vidiš, stid me je jer nemam te snage. Pao sam, bože, u tvojemu iskušenju. Evo me skrhanog, sramnog i poniženog, gde te na kolenima molim da mi ne daš da mislim; gde te preklinjem da uništiš ono što si sa ljubavlju neizmernom stvorio – uništi čoveka u meni!
Jer, bože, znam da te snage nemam. Bojim se da budem sam! I evo, padam najniže što čovek pasti može.


07.mart, 1992.
Katinovac

Ti nijesi kamen
Ti nijesi nebo
Jer ti si duša prokleto mlada
Ti nijesi Bog i moćnik nijesi
I tvoja duša u ratu strada.

Ti nijesi dijete
Ti si sad ratnik
Ne maštaj o krošnji 
Na kraju grada
Ratnik moraš biti
I tvoja duša u ratu strada.

Ti nijesi Bog
I nijesi moćnik
Jer boriš se tamo
Gdje nasilje vlada
I još si dijete a ipak ratnik
I tvoja duša u ratu strada.

(
ovu mi je pesmu poklonio moj kum Čiča)


06.april, 1992.

Danas smo se Dren i ja ponovo grebli za pivo, a onda razmenili neke svoje pesmice i on mi je dao da pročitam jednu fantastičnu knjigu:
„Pozdravi nekog“, Vesna Ognjenović, Budimir Nešić, 
Ispovesti dece i adolescentne mladeži skupljene u prihvatilištima i centrima za socijalni rad...
Biblioteka Život, Gradina 1972., Niš
On je ovu knjigu našao na prvoj liniji, na Turnju.

Parkovi su najbolji na svetu zato što nemaju ćoškove kao sobe.
(devojčica, 8 god.)

Hiljadu puta postavljam pitanje šta je to život, svi ćute, gledaju me i odlaze.
(devojčica, 17 god.)

Išao sam u opštinu kod jedne tetke da se žalim a ona mi kaže: - Kaži majci i očuhu da sam ja rekla da ne smeju više da te tuku. Posle me još više prebili.
(dečak, 14 god.)
(„Prošle nedelje dolazila majka da ga poseti. Pita me: - Kako je moj sin, koliko je star?“ – vaspitač)

Kad sam bio mali, moj život je bedan bio. A kad sam poraso i bednoća je porasla.
(dečak, 16 god.)
(„O ocu ne želi da razgovara. Kaže: - Ostavio me je kad sam imao 3 meseca, jebem mu dušu njegovu“ – beleška psihologa)

Kradem samo novac. Sa veće gomile uzimam više, sa manje – manje. Kako mogu da ostavim ljude bez dinara.
(dečak, 17 god.)

Majka je bila ovde da me poseti i kaže: - Ako ne budeš dobar, vodiću te kući.
(dečak, 9 god.)
(„Majka me je poslala u Dom jer imamo puno pčela pa zato ne može mene da čuva jer nema vremena“ – iz dnevnika vaspitača)

Otac me je toliko tukao da se maćeha rasplakala.
(dečak, 10 god.)

Najveća tuča između tate i mame odigrana je 31. avgusta, ne znam tačno koje godine. Baš na moj rođendan.
(dečak, 11 god.)

Moji roditelji ne mogu da shvate da ja mrzim njihovu mržnju.
(dečak, 16 god.)

Voleo bih da se moj otac ne uči na meni da bude otac.
(dečak, 17 god.)

Da li ste zadovoljni što ubiste sve ljudsko u meni. Ako ste zadovoljni ostavite me samu, ako niste recite koliko će to još trajati.
(devojčica, 17 god., lečena od narkomanije)
(„Nije trebalo da se rodim, ali majka zbog slabog zdravlja nije smela da me pobaci“ – iz razgovora sa psihologom)

Ne znam zašto se ljudima koji stupaju u brak izdaje venčanica. Moja mama je otišla od nas a venčanica je ostala. Eno je u kuhinji na prozoru. Ali šta će nam. Ne treba nama venčanica. Stvarno ne znam zašto im daju venčanicu.
(dečak, 11 god.)
(odgovor sa testa inteligencije na pitanje: Zašto se ljudima koji stupaju u brak izdaje venčanica)

Jednog dana uđe neka ptičica u sobu gde je Braca spavao. Izgleda tek bila počela da leti, lako je uhvatim ispod kreveta i probudim Bracu da mu je pokažem, a on da poludi od radosti. Kanapom je lepo vezasmo za nogu i Braca se je celo pre podne igrao sa njom. Posle me pozvaše neke žene iz komšiluka i počeše da me grde: - Dobro, kažu, razumemo ovog malog, jer on ništa ne razume, ali vidi koliki si ti klipan, što ne pustiš tu ptičicu, kako ti, bre, nije žao da je mučiš. Molio me je Braca, plakao je, ali ja odvežem kanap i pustim je. Taman što sam ga smirio, pozva me tetka Milena. Budalo jedna, kaže, zar nisi video da je to kanarinac, pare si mogao da zaradiš na pijaci, a ti ga pustio. Dođi, kaže, da vidiš, komšije ga već dva sata jure po dvorištima. I stvarno: ona što me najviše terala da je pustim stoji u bašti, a njen muž se popeo na krov, juri ptičicu. Izašao i moj Braca, uhvatio me za ruku, gleda i drhti. Kad je uhvatiše, Braca počeo da plače i da viče kako je ptica njegova, a ja ne umem ni da ga utešim, samo ponavljam ko budala: - prevarili nas Braco, šta možemo-
(dečak, 15 god.)

Nisam kivan na miliciju, dobri su to ljudi, a sa barabama kao što smo mi, ne treba drugačije. Niko nije lud da bije poštenog građanina. A kad smo onda od ukradenih para kupili mrtvački sanduk za Krezinog ćaleta, i kad su nas povatali, nisu nas ni prstom takli. Samo su rekli: - Dobro, idite kući i da vas više ne vidimo. Što onda da budem kivan na njih.
(dečak, 17 god.)


10.april, 1992.

Sutra bi trebalo da krenemo za Srbiju (samoinicijativno), ali to je samo još jedna žvaka. O, bože, šta nam rade! Mafija! Trebalo bi da obezbeđujemo aerodrom u Bihaću. Upravo sam potpisao jednu peticiju da svaki vojnik garantuje lično za svoj život, odnosno da možda 12. krenemo sami za Srbiju. Zato jer smo „Otpisani“ (nema nas na spiskovima), određeni smo za „leteći odred“ – gde zagusti tu da nas bace. Ispušićemo!



12.april, 1992.

Ispušili smo. Ali je ipak 10. naveče bilo ludo. Kao da sam bio na koncertu neke Punk grupe. Pobuna u selu Katinovac! Haos!!!



16.april, 1992.


Čudni se snovi sanjaju na daskama. Da! Kako koji prolazi dan sve teže ustajem.

Zašto ti nisi ja
I ja neko
I što se Sunce rađa
Tamo daleko
I umire baš ovde
I sa njim sve.








ČESTITAM ! 10+

Generalna — Autor patos @ 20:33

 

Danas, zapravo pre samo 3 sata, naš "blogovac"  Ivan Petrović (http://ivanpetrovic.blog.rs) i moj bivši učenik, položio je svoj prvi ispit - Istoriju antičke filozofije, sa ocenom

 

10

 

Ivane, čestitam!

 

Nije baš najprikladnije, ali evo nečega što mi je pri ruci, za zasluženo opuštanje. Još jednom, sve čestitke!

 

 


Crni humor ?!

Generalna — Autor patos @ 12:07

 

 

 

Čovek se našao pred sudom optužen za ubistvo s predumišljajem. Pita ga sudija:
- Ovde se radi o krvavom ubistvu. Kako se branite?
Optuženi:
- Bila je toliko glupa da sam je morao ubiti.
Sudija:
- To ne smatram olakšavajućom okolnošću.
Optuženi
- Pa, dobro, cenjeni sude... da ispričam kako je bilo. Živeli smo u
jednoj zgradi. Iznad nas je živela porodica s dvoje dece. Bilo je
stvarno žalosno, deca su bila jako niska rastom. Sin od 12 godina je
bio visok svega 80 cm, a onaj stariji, od 19 godina, svega 85 cm.
Jednog dana, u razgovoru sa svojom ženom, kažem da je to stvarno tužno
i da mi ih je žao.
- Da, reče zena....to su Pirineji
- Mislila si Pigmeji?
- Ne, Pigmeji su ono što nam se nalazi pod kožom i zbog čega pocrnimo.
- To je pigment.
- Ne... Pigment je bilo ono na čemu su stari Grci pisali.
- Pobogu, ženo, to je bio pergament.
- Ne, pergament je kad neko pročita ili prikaže samo jedan deo nekog dela.
- Poštovani sude, verovatno pretpostavljate da više nisam imao
volje da joj objasnim da se radi o fragmentu. Seo sam na trosed i čitao
novine. Ubrzo dođe žena s knjigom u ruci, legne pored mene, otvori
knjigu i počne čitati deo nekog teksta:
- Dušo, gledaj: Sunčana terasa od ručne torbe je bila učiteljica makroa 15.
Uzeo sam knjigu, pogledao i rekao joj:
- Draga, ovo je knjiga na francuskom jeziku i tu pise: >La Marquise
de Pompadour est la Maitresse de Luuis XV<, a to znači da je Markiza de
Pompadur bila ljubavnica Luja XV.
- Ne, reče ona - La Marquise je sunčana terasa, Pompadour je ručna
torba, la Maitresse je učiteljica, a Louis XV je 15. makro. Ja to
sigurno dobro znam. Nisam ja džabe imala ekstra časove iz francuskog
jezika i vežbe sa svojim legionarom.
- Mislila si na lektora?
- Ne, lektor je jedan grčki heroj.
- To je bio Hektor i bio je Trojanac.
- Ne, hektor je mera za površinu.
- Mera za površinu je hektar
- Ne, hektar je božansko piće.
- Ženo, nektar je bozansko piće.
- Nije, to je reka u Nemačkoj.
- Reka u južnoj Nemačkoj zove se Nekar.
- Ne znaš ti to, još kao mala sam pevala s drugaricom duo o reci Nektar.
- U duetu, tako si valjda htela reći.
- Ne, duet je kad igraju Sarajevo i moj Željo.
- Poštovani sude, tada sam uzeo čekić i opalio je po glavi. Konačno je zaćutala.
Sudija:
- Optuženi se oslobađa....Ja bih joj presudio još kod Hektora.


 


Powered by blog.co.yu

Free Counter
Free Counter