Tog jutra, te tmurne ’95., Novi Sad je osvanuo sa par desetina hiljada novih stanovnika. Nesrećnih, izneverenih, izgubljenih. Sve su najdraže sobom poveli, i poneli.
Među njima, našao se i jedan vremešni advokat iz Knina. Nemajući porodice nikog nije poveo; samo je poneo, svoje spise i predmete.
Najzanimljiviji svoj predmet otvorio je, uz dobro penušavo crno točeno pivo, jednom radoznalom novosadskom asistentu. Tako je priča dospela i do nas:
Jedno predveče, krajem 80-tih, u kancelariju nesrećnog advokata ušao je jedan čiča, sed i izboran, ali prilično vitalan za svoje godine.
„Dobro veče, gospodine, šta mogu da učinim za vas?“ – pitao je advokat.
„Da Vam se najpre predstavim, poštovani gospodine, ja sam X.Y. (ovo samo stoga što sam zaboravio ime nesrećnika), bivši kraljevski oficir. Već me dugo nešto mori, pa eto, ... dođoh da pitam i potražim savet, ... imam li ja pravo na ratnu odštetu?“. Advokat ga posednu, pa rutinski krenu da uzima generalije, a na pitanje :“Imate li dece?“, čiča sagnu pogled, zasuzi i prošaputa :“Ne znam, ...“.
X.Y. rođen je početkom 20. veka u jednom zabačenom kotarskom selu. Kao najdarovitiji đak upisao je u Zagrebu i, opet kao najbolji, završio mušku gimnaziju i Visoku vojnu kraljevsku školu. Kao prvi u klasi, što u pokazanom znanju, što u nesvakidašnjoj okretnosti i telesnim veštinama, svoje dalje školovanje nastavio je u Beču, kao stipendista Kraljevine Jugoslavije. Kako je i tu brzo pokazao svoju superiornost, na razne pozive, Kraljevina mu odobrava dalje usavršavanje stupanjem u jednu britansku regimentu, koja je bila stacionirana negde na severu Afrike. Tu ga je i zateklo otpočinjanje II sv. rata. Po prvim saznanjima, uputio je depešu u Beograd, sa pitanjem da li da se vrati u Kraljevinu. Usledio je odgovor da je u najboljem interesu Kraljevine da on ostane pri britanskoj regimenti kako bi pružao dragocene informacije. A onda su veze prekinute. Njegova regimenta ubrzo dobija prekomandu – Kina, obala Žutog mora. U jednom japanskom naletu, regimenta biva razbijena i desetkovana, a svi preživeli zarobljeni i prebačeni u Japan. Smestili su ih u neke improvizovane barake. Odmah mu je bilo čudno što ih niko nije tukao ni zlostavljao. Imali su redovne i vrlo pristojne obroke. A onda je usledilo nešto još čudnije: svakog dana razne inspekcije, pregledi i provere. Počelo je sa težinom, visinom, fizičkom izdržljivošću. Nakon par dana, broj zarobljenika je prepolovljen. Video je da su oni slabiji izdvojeni i nekud odvedeni. Testiranje je nastavljeno. Broj se smanjivao. Ostala su njih trojica, kad su im doneli matematičke zadatke i nešto nalik na testove inteligencije. Sledećeg jutra, osvanuo je u baraci sam. Znao je da je on odabran, samo za šta? U baraku je ušlo nekoliko visokih japanskih oficira i, uz njihov tradicionalni naklon, pokazali su mu put ka obali. Ušli su u jedan vojni čamac i, nakon kraće vožnje, pristali na omanje ostrvo. Ostrvo je bilo kao iz snova. Centralnim delom dominirao je impozantni japanski letnjikovac, okružen prelepim, bajkovitim vrtovima, prepunim stazama za šetnju koje su sve vodile ka peščanim plažama. Kratko su mu na grubom engleskom, i uz ponovni duboki naklon, promrmljali kako očekuju ono najbolje za sve – saradnju, i da ih više neće videti. Poklonili su se, okrenuli i otišli. Ostao je sam. Dva dana nikog na vidiku. Sam na ostrvu u predivnom letnjikovcu punom raznoraznih đakonija. A onda, tog trećeg dana, pristao je prvi čamac sa svojim „tovarom“. Prelepa, riđokosa devojka zanosnih oblina. Čim su je uveli u kuću, vojnici su napunili zalihe hrane i pića, poklonili se, ušli u čamac i otišli. Jasna mu je bila njegova uloga. On je bio idealno „seme“ za surovi eksperiment nove, superiorne rase. Dani su prolazili, devojke se menjale. Svake nedelje nova, drugačija, a jednako lepa. Ništa nije tražio, sve su mu redovno donosili – najkvalitetniju hranu i najbolje piće, čistu odeću i sredstva za higijenu. Imao je i redovne lekarske preglede, kao i stalni pogled na japanske patrolne čamce na horizontu. I trajalo je to pune dve godine. Do kapitulacije carevine.
A onda, nekako je stigao kući. A kao da nije. Niko ga nije prepoznao, nikoga on nije prepoznao. Povukao se u svoje selo, u svoj kućerak. Dugo je mislio da svi znaju, pa ga zato k’o čudaka gledaju, i bilo ga stid.
A onda, nije se moglo više, zamirisalo je na kraj. Pokucao je na advokatova vrata.
Samo još jedna priča, koja je moguća samo onda kada se i zbila – u 20. veku!
