Jedno od temeljnih filozofskih pitanja svakako je pitanje o istini. U svojoj kompleksnosti ono, pored logičkog razmatranja, povlači sobom i ontološki uvid – šta jeste (najpoznatije određenje istine koje daje tzv. teorija korespondencije, glasi: VERITAS EST ADAEQUATIO INTELLECTUS ET REI, ili kako to Aristotel u Metafizici 1011b27 kaže: ...reći da biće jeste i nebiće nije, istinito je; ili B.Bošnjak u Filozofija i kršćanstvo, str. 260: A govoriti o onome što jest da jest sigurno je apsolutno određenje istine. To adekvatno izražava naša riječ – istina. U samom pojmu sadržan je i problem. Istina je ono što je isto: to jest, sadržaj mišljenja treba da bude adekvatan biću o kome se misli. Etimološki „istina“ i „isto“ svodi se na korijen jbctb-), nadalje, neizostavno je i epistemološko (gnoseološko) propitivanje uslova, granica i moći spoznavanja, etc.

Od antike (sa izuzetkom srednjeg veka, gde se hrišćanstvo svom silinom obrušilo na ono najizvrsnije – um, pokušavajući da na to mesto umetne „neposredni uvid“, odn. veru) baštinimo razlikovanje 4 temeljne spoznajne moći: 1) čulnost, 2) opažanje, 3) razum i 4) um. „Isto se istim spoznaje“ – govorili su stari Grci, listom prihvatajući čulnost kao najnižu spoznajnu moć i izvor obmana, budući da njome spoznajemo samo fenomene (pojave), stvari kakvim se nama pojavljuju, a ne kakve su u svojoj istini – same po sebi. Tako recimo Platon dijalektiku određuje kao put dolaženja do pojmovnog saznanja koji polazi od najnižeg stepena saznanja (čulnog), ide preko proučavanja i razumevanja matematičkih oblika i relacija, da bi dospeo do onog najvišeg – do uvida u vrhunsko dobro, ideju Dobra koja je dobro po sebi.
U 17. veku, jedan od vodećih predstavnika engleskog empirizma, John Lock, izjavljuje : NIHIL EST IN ITELLECTU, QUOD ANTEA NON FUERIT IN SENSU ! odn. – „Nema ničeg u intelektu (umu) što prethodno nije prešlo preko čula“. Njegov savremenik, Gottfrid Wilhelm Leibnitz, ali predstavnik racionalizma, lucidno odgovara : „da, osim intelekta samog!!!“.

Varaju li čula ili ne, koliko je čulna spoznaja verodostojna? Zašto su stari Grci pretpostavljali sferični oblik Zemlje, izračunavajući njen obim pomoću štapa, senke i bunarske vode? Zašto su razjareni popovi 1600. godine na cvetnom trgu u Rimu spalili Đordana Bruna? Kako se Nikola Kopernik svojom heliocentričnom postavkom usudio prkositi „očiglednosti“ crkvenog tumačenja božanske objave? 
Kakva je priroda čulne spoznaje; šta su čula?
U Transcendentalnoj estetici Kritike čistog uma, Kant, noseći se ovim pitanjima, određuje prostor i vreme kao transcendentalne forme čulnosti apriori, odn. one forme koje uopšte omogućuju spoljašnju čulnu datost.
Šta je, dakle, vreme? Šta je prostor? Kakav je njihov odnos? .............

U traganju za odgovorima na ova (i mnoga druga proizlazeća pitanja), smatram ilustrativnim „bacanje pogleda“ na neke od radova velikog holandskog majstora grafike i čulno-prostorne igre, M.C.Eschera . 

Maurits Cornelis Escher

1898-1972

gore-dole? 

leva ili desna? 

dan - noć

Escherov "vodopad", uz pokušaj "lego" verzije