(svojevrstan odgovor na Pinokijev komen.)

Dragi-a Pinokio, kažu da istina boli, ali, kao što vidimo, istina može itekako prijati. Ono što je zaista bolno, jeste zapravo neizmerna ljudska glupost i prostota (čemu će, izmedju ostalog, biti posvećena moja kategorija "bolno neiskazano"). I tu nam Niče pomaže:" čovek je za nadčoveka što i majmun za čoveka - podsmeh i bolni stid".

Što se godina tiče, rekao bih da sam "maturirao", ili da postavimo to ovako - uz malo sreće, iskoristio sam polovinu životnog dara. Uz moj profesionalni angažman - prof. filozofije - jednostavno se protivi pristajanje uz "idole" (lažne slike, fantazme, utvare). Ako se vlastiti stav treba prikazati pristajanjem uz nekog osvedočenog filozofa, onda će to nesumnjivo u najvećoj meri biti G.W.F.Hegel i pleneći holizam spekulativnog mišljenja.

Medjutim, (ono filozofiji svojstveno - medjutim) da li godine u svom kvantitetu, označujući vulgarno-vremensku starost, ujedno nužno simbolišu i zrelost, tj. mudrost?

Pomislimo, na trenutak samo, recimo, na Jaspersa i njegov stav po kome jedino deca, u svojoj neuprljanosti kulturološkim formalizmom i usvojenim matricama ponašanja i mišljenja, zapravo postavljaju najdublja filozofska pitanja (koja su, uzgred budi rečeno, bitnija od odgovora, jer se svaki odgovor pretvara u novo pitanje)!

I šta je drugo Milanov stih :" ... pogledaj me, oooh, pogledaj me, očima deteta"?

Sklon sam stavu da je katkad neophodno biti duhom mlad (posebno u širokim epohalnim okvirima svetskog duha), buntovan, drsko istrajan (sci. - načelna skepsa). Muzičkim jezikom govoreći, Niče je filozofski punker par exellance. I kao sto je punk, buntovna ekstaza (punkeru koji drži čekić sve liči na ekser - a Niče poučava "kako se čekićem filozofira") svojstven i potpuno prirodjen adolescenciji, takodje smatram poželjnim povremeno prizivanje u pomoć "mladosti-ludosti". Jer, bez malo ludosti, svet bi postao ludnica, zar ne?

A možda je u pitanju još i svojevrsni usud generacije, jer, kako reče prijatelj moj - protekle 2 decenije, zahvaljujući izvesnim ovdašnjim političarima i diktatorima, pojedoše nam skakavci - preživljavanje VERSUS život!

U svakom slučaju, obećavam uskoro par prikaza nekih Ničeovih ključnih pasaža (dovoljno provokativnih, naravno).

Najzad, da li je moguće "na ovakav način raspravljati o ovakvim temama"? Najkraće: i da i ne. Dubina filozofskih tema proizlazi iz prirode samog traganja za istinom i unutarnjeg zahteva za opojmljenjem - "plitkih", samorazumljivih, neobavezno čavrljajućih, jednostavnih filozofskih   tema naprosto nema .

Lično, ovaj specifični način moderne tehnološke komunikacije, razmene mišljenja i stavova, uslovnog dijaloga, jednostavno me ... ne znam ... ohrabruje? Naravno, uz potpuno svesno isticanje nedostataka oličenih u izvesnoj impersonalizaciji i otudjenju.

Ipak, nepun dan postavljenja bloga iskazanog kroz početne tri rečenice za rezultat ima ovo?!

Ja sam zahvalan i ohrabren u pokušaju da se pokretanjem tzv. "težih tema" (i upravo njih), u mnogima razvije (ili obnovi) stanje PATOSA (strasti) ka spoznaji, što nas pre svega i čini ljudima. 

"Čovek je uže razapeto izmedju životinje i nadčoveka - uže nad provalijom.

Volim sve one koji su kao teške kapi što jedna po jedna padaju iz mračnog oblaka koji visi nad ljudima: oni nagoveštavaju da dolazi munja, i propadaju kao vesnici.

Počujte, ja sam vesnik munje i teška kap iz oblaka: a ta munja se zove nadčovek."

(Friedrich Nietzsche, "Tako je govorio Zaratustra", Zaratustrin predgovor)